 ИСТОРИЈУ Мало се која битка у нашој новијој историји толико урезала у народно памћење као мојковачка. Ушла је у легенду одмах после Првог светског рата, а заједно са њом и народни песник Радован Бећировић Требјешки. О славној победи Санџачког одреда црногорске војске на Мојковцу излишно је било шта писати јер то сви сазнају још у детињству. Ипак, постоји нешто што зна мало ко осим људи који се баве историјском науком. Пред крај 1915. године српска војска повлачећи се пред непријатељем нашла се на Косову и Метохији. Врховна команда је одлучила да војска напусти земљу и да се повуче у Грчку. Повлачење српске војске преко Албаније и Црне Горе штитио је Санџачки одред црногорске војске под командом легендарног сердара Јанка Вукотића. Санџачки одред држао је фронт према аустроугарској војсци од Дрине, преко Јавора. па све до Рожаја и водио крваве борбе. Непријатељ, иако неупоредиво бројнији и боље наоружан, није успео да пробије фронт. па је српска војска успела да стигне до јадранске обале у укрца се на бродове за Крф. Тако је Санџачки одред црногорске војске сачувао изнемоглу српску војску од потпуног уништења. Када је српска војска већ била ван опасности, Санџачки одред се уз борбе повлачио према Тари и Лиму. Пред сам крај 1915. године Санџачки одред је заузео положаје од Мојковца до Берана, иако су Ловћен и Цетиње већ пали због тога што Ловћенски одред готово и није пружао отпор. Краљ Никола. Влада и врховна команда повукли су се у Подгорицу. Иако даљи отпор аустроугарској војсци није имао никаквог стратешког значаја, јер је српска војска већ ушла на бродове, а Цетиње пало, Санџачки одред црногорске војске није напустио положаје. На сам бадњи дан дочекали су непријатеља и извојевали величанствену победу. Аустроугарске јединице у расулу бежале су безглаво према Дрини. Била је то битка без стратешког значаја, али од великог моралног значаја. После расула Ловћенског одреда одбрањена је част црногорског оружја. То јесте била битка за част оружја. Црногорци су као и много пута у минулим вековима показали да су у стању да победе вишеструко бројнијег непријатеља. Зато ова битка заслужује да се историјска наука још озбиљније њоме бави. Да изгубљено витешки стане пред непријатеља и да објасни генијалну ратну тактику сердара Вукотића. Историјска наука треба да објасни још нешто: Како је мојковачка битка, која није имала стратешки значај, у народно памћење ушла као битка у којој је спашена српска војска. а не нека од крвавих битака око Пљеваља. на Дрини, или на Јавору? Народно памћење утемељено је на двема познатим епским песмама Радована Бећировића Требјешког „Мојковачки лав" и „Мојковачка битка". Готово да нема човека у Црној Гори и међу људима који су из ње потекли који не знају бар неколико стихова из једне од ових песама. Већ деценијама се ове песме чују уз струне гусала и памте. Ове две песме Радована Бећировића најбољи су доказ колика је снага епске поезије и колики је и данас њен значај. Чак и они који би морали да знају прави значај мојковачке битке узимају као историјску чињеницу оно што у овим песмама пише. Имао сам ту привилегију да будем пријатељ Радована Бећировића. Из многих разговора са њим видео сам да изузетно добро зна и нашу и светску историју. Многе детаље из наше историје знао је боље него неки којима је историјска наука професија. Пре више од двадесет година боравећи у његовој кући у Никшићу питао сам га како се догодило мојковачкој бици да стратешки значај који она није имала и зашто није опевао крваву битку на Пљевљима. Одговорио ми је искрено: Имао сам 16 година у то време. Затекао сам се случајно на Мојковцу. Донео сам храну и одећу неким ратницима. Старији су ме терали да се вратим, али ја сам остао и све видео. Био сам сведок крваве битке и велике победе. За мене јс битка на Мојковцу у том тренутку била најзначајнија у читавом Првом светском рату јер сам је гледао. А у то време нисам ни знао да је српска војска већ прошла. Опевао сам ову битку онако како сам је ја у себи доживео. |
