- То што је тротомни избор његових стихова у Црној Гори буквално плануо за само један дан најбољи је доказ да је његова „епска лира" и даље непревазиђена

У издању „ОКТОИХА" из Подгорице и „ШТАМПАРА МАКАРИЈА" из Београда недавно су објављена изабрана дјела хаџи Радована Бећировића - Требјешког. Тротомни избор из пјесништва барда новије народне епске поезије направио је писац Будимир Дубак, а интересовање је превазишло сва и најоптимистичкија очекивања - тираж од 9.000 примјерака је буквално плануо за дан па су издавачи морали на брзу руку и доштампавати књиге, што се у Црној Гори не памти ни кад су у скорој прошлости на идентичан начин објављивана сабрана дјела Његоша, Ива Андрића, Меше Селимовића, Дучића, Достојевског...
Још једном се, тако, потврдило да Бећировићево стваралаштво није било само тренутни бљесак, краткотрајни васкрс и узлет епског пјесништва и „царског десетерца" у двадесетом вијеку, већ да је у питању дјело непролазне вриједности које с патином времена добија на снази и значају, да ће тако бити и остати све док се , дај Боже, не појави нека нова „епска лира" која ће га надмашти: - Дјело Радована Бећировића - Требјешког - вели у уводној студији приређивач Будимир Дубак - представља својеврсни пјеснички зборник примјера чојства и јунаштва, али и примјера нечојства и кукавичлука. То су примјери патриотизма, славе и витештва, али и примјери издаје, пораза, срамоте и нељудскости. То су примјери жртвовања за добро и спас народа, цркве, државе, племена, братства и појединца, али и примјери гажења и одрицања од свега тога, ради својеврсне опсједнутости ђаволом, који наводи на чињење непојамног зла и бестијалности, прије свега према ближњима...
Рођен 1897. године у заскоку и недођији горњоморачког села Љевишта, тврдом ускочком гнијезду „ђе су вуци довијек хајдуци, ђе барјаке погубише Турци". Кад му је било тек четири године, родитељи му се преселили у Горњу Бијелу, не мању забит и невидбог од Љевишта. Ту успио некако да заврши два-три разреда основне школе, а онда почело његово рвање са животом. Иако физички слабашан и нејак, био је од ране младости окретан, бистар и сналажљив и веома рано је угледао шансу за опстанак: на помамној речици Бијелој је саградио воденицу која ће деценејима, сем што је њему и породици обезбјеђивала пристојне услове за живот, бити и његов стваралачки кутак, мјесто гдје су се окупљали људи, причале приче и слушале гусле, а он потом. углавном ноћу, уз лојаницу или петролејку, записивао стихове који су навирали попут ћудљиве Бијеле.
У непрегледној маси Дробњака која се 1909. године сабрала пред кућом Трипка Томића да ожали и ода пошту његовом млађаном сину Исаилу, интелектуалцу и ватреном противнику књаза Николе и његовог самовлашћа, који је, кад му је запријетила опасност да поново падне у књажеву немилосрдну тамницу, дигао на себе руку и то предухитрио. био је, изгледа, и Радован, тада дванаестогодишњи син Новака - Новице Бећировића из Горње Бијеле.
Да ли већ тог дана, док су се пред кућом Томића разлијегали лелеци и тужбалице за одважним и непокорним момком или у данима који су слиједили и у којима је име Исаила Томића израстало у симбол отпора и пркоса тиранији и мраку ропске и слијепе послушности, тек у глави овог бистрооког дјечака су сијевнули први стихови дивљења Томићевом саможртвовању за истину и право да слободно мисли. На једној од наредних годишњица погибије Исаила Томића, Радован Бећировић ће и јавно изговорити те стихове над његовим гробом и поред осталог рећи:
„Невине ми твоје крви
И часнога твога гроба,
Поносим се што не даде
Да те вежу као роба. 
Тај сићушни, сувињави, крупнооки младић ће потом стасати и у деценијама које слиједе израсти у горостасног, водећег барда српског и црногорског епског пјесништва двадесетог вијека. Он ће за предстојећих седамдесет и пет година досегнути звјездане висине у којима царују душе Филипа Вишњића, старца Милије, Тешана Подруговића, Старца Рашка и толиких других знаних и незнаних народних умотвора и паметара, оних који су отели од заборава ненадмашне творевине народног духа, пјесништво на којем нам завиди цио културни и духовни свијет. Пјесништва које нас је сврстало уз раме народа који се диче „Епом о Гилгамешу"„Рамајаном"„Махабхаратом", „Илијадом" „Одисејом" „Енеидом" „Калевалом"„Пјесмом о Роланду"...
По једном казивању самог Радована Бећировића, он је прве стихове, ипак, срочио на планини Лоли изнад Бијеле, на мјесту званом Ђевич камен око којег је извијена легенда о некој несрећној дјевојци, још једној од толиких које су своју љепоту животом платиле, невјести због које су се ту исклали сватови. Пјесник, поред осталог, вели:
Кад ђевојка виђе да сватови гину,
Са бијесна вранца на земљу се скину
И закуми камен, к небу диже очи.
Раствори се камен и уњга ускочи,
Ал' тако ми Бога и на свијет свега
Рад бих да сам и ја тада код ње лега. 
Име пјесника Радована Бећировића се ипак прочуло и даље од Дробњака тек послије Првог свјетског рата. Пошто је као непунољетни добровољац преживио голготу мојковачке епопеје, а потом допао и страшних аустроугарских тамница у Нађмеђеру и другим мучилиштима и губилиштима, кад се избавио и жив се вратио у Бијелу, појавила се његова пјесма срочена на робији „Глад у Црној Гори", стравична слика рата и немани глади која је поморила становништво. Сав тај ужас он је убједљиво сажео у завршним стиховима:
Живи мртвом завиђаше тада,
Благо њему кад у земљу пада...
Није сасвим сигурно којим су се редом потом појављивале његове пјесме које су извијане уз струне и знатно прије него што су штампане, али је несумњиво да се његова прва збирка „Пјесме Борбе, Ропства и Слободе" (ово је ауторов лични правопис којег ће се доследно држати - именице Бог, Сунце, Човјек, Слобода и сличне, увијек је писао великим почетним словом, али зато Турци, Швабе и још неке - никад) појавила у Никшићу 1926. године.
На ловорикама успјеха те прве збирке, која ће до Другог свјетског рата доживјети неколико издања, настајале су нове, пјесме од којих је свакако најзначајнија, до данас можда и непревазиђена, од 856 стихова посвећених погибији краља Александра Карађорђевића у Марсељу 1934. године - пјесма за коју ће Бећировић добити и специјалну захвалницу од краљице Марије лично, а до данас се прича да је захвалницу пратила и награда од 50.000 динара, новац за који се у то вријеме могло купити 50 најбољих волова!
Иако у бити велики патриота и непоправљиви опозиционар свакој власти, Бећировић се окренуо против револуционарног покрета 1941. године, оног трена кад су почела убијања свих који су на било који начин противречили том покрету. У том периоду је настала његова пјесма „Јаме у Црној Гори", опака оптужба против братоубилаштва и комунистичких злочина. Тиме је себи везао омчу око врата, али, за чудо, комунисти су га ипак поштедјели кад је послије рата доспио њима у руке. Објашњења су разноврсна, спомиње се да је интервенисао чак и Моша Пијаде лично, иако је оштрица Бећировићеве „критике" била највише усмјерена управо против њега.
Било како било, тек он је ослобођен, а то је и сам „прокоментарисао" у стиховима;
Али људи од пера и знања
После страшне борбе и поклања
Пустише ме на слободу жива,
Отприлике ни права ни крива
Некако одмах послије Другог свјетског рата, 1953. године, док је Радован Бећировић још био под великом хипотеком нове власти , у Сарајеву се појавила студија др Бранислава Ђурђева „Турска власт у Црној Гори у XVI и XVII вијеку" у којој он доказује да је Црна Гора током та два вијека била поробљена, односно да је Турцима плаћала хараче. То ће подстаћи Бећировића да напише познату пјесму „Горски престо" и непоколебљиво стане у одбрану Црне Горе, свега што је часно и поштено у тој дуготрајној борби и њеном рвању са злом које је притискало.
Та пјесма ће изнова винути Радована Бећировића у поднебесје славних, тим прије што ће и многобројни гуслари прихватити те и његове одраније познате пјесме и пронијети им славу уз струне гусала, древног и јединог изворно нашег витешког инструмента.
Ти си последњи народни певач - написаће Матија Бећковић Радовану Бећировићу 1979. године кад је одлучио да први пут сабере и у једним корицама објави све своје најзначајније стихове - а први који је своје песме и сам записивао и сам објављивао. „Самоук и недоук" , био си лектор и коректор, а чак ни о теби није писао нико. Отуда су твоје „усмене песме" боље кад се слушају него кад се читају, јер су испеване за слушање и памћење. То је донело време у коме си се са закашњењем родио и несрећно живео. Тачна је Вукова реч да у црногорским народним песмама има више историје него поезије и она се односи и на тебе. Али то није мана него врлина. Историја је црногорска поезија и једини предмет озбиљних разговора Црногораца, а сва њихова жртва је да не „падну из историје". Твоја највећа заслуга и јесте што си сачувао од заборава многе људе и догађаје и увео их у народно памћење. Они које ти ниси опевао свакако мање постоје, а неки постоје само зато што си их ти опевао.
Некако у исто вријеме и професор др Новак Килибарда, несумњиво један од најбољих зналаца народне књижевности, одао је признање Радовану Бећировићу као „најзначајнијем пјеснику епске народске поезије у Црној Гори":
- Тако се ето све било повољно намјестило Радовану Бећировићу између два рата - каже Килибарда - да буде најчитанији и најслушанији писац у Црној Гори. На књижевно мјесто које је држао краљ Никола до Подгоричке скупштине, ускочио је Радован Бећировић... Тешко да се могла наћи кућа без Горског вијенца и пјесмарице Радована Бећчировића. Његош се држао као реликвија коју само одабрани читају и разумију, а Бећировићеву пјесму читао је свако ко умије да сриче слова.
А оног 9. августа 1986. године када је Радован Бећировић у деведесетој години кренуо на вјечни пут, након опела у храму светог Василија Острошког у Никшићу, садашњи митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић, тада епископ вршачко - банатски је у својој беседи казао и ово:
- Радованово име се не среће у модерним књижевним часописима, разни одбори за награде друге увјенчавају ловорикама. Но њега ћете срести негдје друго: ондје гдје је поникла његова поезија - у народу. У свим нашим крајевима гдје су струне гусала још увијек истовјетне са струнама народне душе, ту је Бећировић познат ништа мање од Филипа Вишњића. И више од било којег савременог пјесника. Радован је наше радовање, путоказ да се кроз сва животна страдања може остати човјек, може остати јунак; да се и кроз сва животна страдања може сачувати неугасива нада и оптимизам да ће добро увијек побиједити зло и да ће правда увијек тријумфовати над неправдом - да ће живот побиједити смрт. То је оно што је приповиједао, у што је вјеровао и чиме се крстио Радован Бећировић... будилник вјечне, неугасиве наде, и својим ликом и својим тијелом и својим пером и својим животом и својим умирањем...
- С много разлога би се могло рећи да је родоначелник новије епске народске поезије, настале у 20. вијеку, Радован Бећировић - Требјешки. Кад су многи били склони да повјерују да је, заједно са минулим епским временима, и десетерцу, као некој врсти њиховог поетског симбола и заштитног знака, прошла 'употребна вриједност' да припада арсеналу архаичне, ислужене поетске форме, окамењене поезије, десетерац је у новије вријеме наново васкрснуо! И то у једном новом, махом римованом обличју. Бећировић му је дао својеврсну поетску инфузију. И захваљујући гуслама и народним гусларима, нашао мјесто у многим домовима, у памћењу и души нашега народа - сматра Јован Лакићевић, професор, познати новинар и не мање познати гуслар.
- Радован Бећировић је по много чему посебан и као пјесник и као човјек - каже гуслар Бошко Вујачић за којег се заиста не може са сигурношћу рећи ко је кога више прославио - Радован Бећировић и његове пјесме Вијачића, или Вујачић и његов ненадмашни глас и гусле Радована Бећировића. - Као пјесник, упртио се у претешко бреме да врати у живот посусталу и уморну народну епску пјесму.
- Радован Бећировић је отишао, а ми смо остали тужни што нас више неће гријати топлином народне мудрости и снагом изворног стиха. Моћ његове писане ријечи и усменог предања, прекаљеног животног искушеника, страдалника за правду и истину и надасве народног пјесника и мислиоца, недостаје нам све ове године од његовог тихог и достојанственог одласка - вели Славко Јекнић, знаменити гуслар и „поданик" Бећировићеве поезије.
- Прије неколико година, током Савезног фестивала епске поезије у Подгорици, у једном широком друштву пјесника и гуслара се расправљало да ли има бољег пјесника од Радована Бећировића и бољег гуслара од Бошка Вујачића. Било је неких који су сумњичаво вртјели главом, чак и спомињали нека друга имена и пјесника и гуслара, а ја сам на то казао: дабогда да се и за сто година роди и бољи пјесник од Радована и бољи гуслар од Бошка - каже Божо Ђурановић, народни пјесник из Никшића, један од оних који се највише приближио Радовану Бећировићу и најдоследније иде његовим путем.