Радован Бећировић - Требјешки рођен је крајем претпрошлог стољећа, а умро крајем прошлог. Последњи наш епски пјесник угледао је свијет у XIX вијеку, а проживио готово цијели XX вијек, као свједок, учесник и тумач историјског времена, у коме је живио, али и као пјевач који је причао, махом у десетерцу, и о временима, од старозавјетног, до новијег доба.
Рођен је у Љевиштима 1897. године, након златног доба српске књижевности. Вук Караџић је већ давно обавио послове сакупљања расутог народног блага, и извршио реформу српског језика, граматике и писма, чиме је задивио културну Европу. Његош је непуно пола вијека прије тога заувијек одложио перо, а његов „Горски вијенац", изникао „из главе цијела народа", трајно се станио у народно памћење и душу. Вукови пјевачи: Филип Вишњић, Тешан Подруговић, Старац Милија, и други, без којих не би било овог великог културног подвига и препорода, такође су у том херојском, ослободилачком и обновитељском вијеку већ били завршили своју чудесну мисију.
У Црној Гори је на крају тог плодног вијека, као у затишју пред буру, пјевао једино њен господар, Никола I Петровић. Историјска олуја, коју је донио најстрашнији од свих вјекова - XX вијек, пратила је Радована Бећировића - Требјешког цијелог његовог дугог и тешког живота. Баш као што је његов вјерни пратилац била и поезија.
О томе свједочи сам пјесник, у једном разговору, који је забиљежио Вучко Томчић. Сјећа се Радован како је као дијете први пјесмотвор урезао оштрим камичком, на једној плочи, испод које се, по предању, сакрила невјеста, да не би била преотета од стране туђих сватова. Пред њом се плоча отворила, да је смрћу (или вјечним животом), од трагедије и срамоте избави. Ту се, дакле, на тој плочи и у том предању, догодило пјесничко рођење Радована Бећировића - Требјешког.
А шта се догодило с тим записом? Пјесник наставља своју болну успомену ријечима: „Дођем ја кући, у село, па по селу тражим лапис, нико нема. Даде ми неко лапис толико мали да се ни у руци не може држати; ставим га ја у неку зовину и на неко парче артије запишем. Све се то загубило, ја сам је заборавио, а баш ми је жао".
Није од те прве пјесме ни пјесник имао више среће у свом земном вијеку. Каже: „Ја нијесам ни један дан у животу био сретан. Нијесам имао срећу, нијесам имао ни дјетињство. Кунем ти се, чим се људи не куну, памтим добро, имао сам шест година кад су ме обули први пут, па се ја посилио, у неким опанчићима од чапре овче. И тако кроз читав живот. Живио сам под девет владара: Од Јосифа до Јосипа, и сви су ме затварали".
Прва записана пјесма, која је сачувана, настала је после Мојковачке битке, у аустријском ропству, у злогласном Нађмеђеру, 1917. године, и носи наслов „Глад у Црној Гори". Тај датум свједочи да је Радован писао 70 година. Цијели један дуги људски вијек! Али, ова прва Беђировиђева пјесма, коју је написао као 20 - годишњак, једна је од најбољих у цијелом његовом обимном опусу. Страшне су то слике страдања народа, од глади, под аустријском окупацијом. Пјесник вели: 

„Три године, и за то вријеме,
Црна земља не примаше сјеме. 
Гдје бијаше засијана њива, 
Растијаше трње и коприва, 
Као земља да бијаше љута, 
Што је кваси људска крв просута".
Пјесма се завршава стиховима:
„Живи мртвом завиђаше тада: 
Благо њему кад у земљу пада!"
Показађе се, на несређу, да је овај завршни стих, који мучеништво живих исказује кроз завиђење мртвима, био судбински намијењен цијелом народу, чију Голготу је пјесник заједно с њим прошао, од Мојковачке битке (у којој је учествовао као добровољац), до потоњих наших страдања, пред чији сами почетак се уморни старац преставио у Господу.
Радован Беђировиђ - Требјешки је довољно казао о својој биографији и животном ставу у двјема пјесмама - „Живот без живота" („Плач Јеремијин"); и дру- га, која је Епитаф, урезан у пјесникову надгробну плочу, замјењујући, симболички, ону пјесму, коју је као дјечак урезао на дјевојачкој плочи, у планини, и коју су давно избрисали сњегови.
Нарочито аутобиографска пјесма, „Живот без живота", која је својеврсна „Радованијада", сублимише његову егзистенцијалну драму и морални кредо, дајући цијелом његовом пјевању увјерљивост и мјеру људскости. Та пјесма можда сваки предговор чини сувишним, нарочито ако имамо у виду и један његов експлицитни исказ, који гласи: „Најбољи је онај предговор који народ напише једној књизи пјесама". Томе не би имало шта да се дода, уз напомену да је народ тај најбољи предговор већ написао, усвајајући Радованову поезију, као израз сопственог памћења, пјевања и мишљења.
Митрополит Амфилохије сликовито дочарава његову популарност у народу, рекавши да „нема колибе, црногорске ни босанске, ни херцеговачке, гдје се не чују звуци гусала и гдје се не пјевају пјесме Радована Бећировића".
Академик Милосав Бабовић „Мојковачку битку" сматра за „најдраматичнију и најекспресивнију пјесму после Вишњића, Подруговића и Старца Милије".
И доиста је овај нови и потоњи епски пјевач ту „звучну мађију десетерца" (како Војислав Ђурић назива Његошев десетерац), као „млијеко искони" примио од најранијег дјетињства, у ком је заволио „народне приче, јуначке пјесме, а гусле нарочито". Додаје још како је у томе видио „велике мудрости и велике људсковине". Јер, вели: „Нема ни једне наше јуначке пјесме, а да у њој није истакнуто прво јунаштво, а онда и човјечност".
На тим постулатима се темељи и поезија коју ће сам стварати, уз напомену: „Ја нијесам јунак никакав, али волим куражна чоека, јер свачему кураж треба". Али, управо његов живот демантује овакву оцјену сопствене храбрости. Нарочито је оспорава његова поезија.
Дјело Радована Бећировића - Требјешког представља својеврсни пјеснички зборник примјера чојства и јунаштва, али и примјера нечојства и кукавичлука. То су примјери патриотизма, славе и витештва, али и примјери издаје, пораза, срамоте и нељудскости. То су примјери жртвовања за добро и спас народа, цркве, државе, племена, братства и појединца, али и примјери гажења и одрицања од свега тога, ради својеврсне опсједнутости ћаволом, који наводи на чињење непојамног зла и бестијалности, прије свега према ближњима.
За разлику од својих претходника и учитеља десетерца, Радован је заточник риме. Сматрао је да је „рима цвијет у пјесми". Али је такоће увиђао, као и у случају односа између историје и поезије, да рима јесте „цвијет у пјесми", под условом да су успјеле и рима и пјесма.
У аутопоетичком исказу, поводом риме, каже: „Ако због риме ништа не жртвујеш, онда је рима круна стиха." То је истовремено и аутокритички суд, и имплицитно признање да је знао, зарад риме, да жртвује поезију, једнако као што је био благодаран успјелој рими, у којој је остварио изузетну поезију.
Није само римовање (гдје су и највјештији пјесници често знали да оману и загазе у плићак, у риму ради риме, која празно звони) било стега, коју је сам себи прописао, већ су његове идеје, заноси, национална, вјерска и политичка увјерења увијек представљали извор невоља и ограничења, која су се, у зависности од друштвеног и историјског контекста мијењала, али само на горе.
Никако да се и у времену кад је ријеч дисидент била толико звучна, са конотацијом политичког мартирства, каже како је Радован Бећировић - Требјешки једини истински дисидент међу писцима у Црној Гори, након Марка Миљанова. Он своје идеје, увјерења и пјесме, само чудом није платио главом.
Кад је старца Радована једном приликом, у шали, питао митрополит Амфилохије, зашто пише кад се од пјесама не живи, он је одговорио у највећој збиљи: „Човјек је принуђен да то ради. Нешто га гони изнутра". Још је додао како је најчешће писао ноћу, а дању то исто брисао. Вели: „Дешавало ми се да напишем на десетине стихова увече, поред лампе, а ујутро кад се пробудим, видим да ни десети стих не ваља".
Бдење над рукописима и стваралачка мука и сумња природно су стање писца, али није лако било смоћи толико куражи, па написати пјесме као што су: „Ђаво у Црној Гори", „Јаме у Црној Гори" и „Излазак ујамљених". Усред терора тих твораца новог пакла у Црној Гори, написати поменуте пјесме значило је потписати најтежу пресуду себи. Али, унутрашњи морални и стваралачки позив и призив, што је објаснио као нешто што га гони изнутра, надјачали су све људске страхове.
Било је дуго прећуткивано да је Радованова поема „Јаме у Црној Гори" (у виду летка), доспјела до Ивана Горана Ковачића, који је инспирисан њом написао своју поему „Јама". Додуше, код Ковачића није експлицирано ко су жртве, а ко џелати. Код Бећировића јесте. Управо стога се пјесма шапатом и на скровитим мјестима преносила, од уста до уста. Па и то је била велика храброст. Пјесник је био ухапшен само на основу сумње да је он аутор страхобних стихова, који свједоче о највећој нововременој трагедији Црне Горе.
У пјесми - аутобиографији „Живот без живота" овако описује излазак из комунистичке тамнице: 

„Пустише ме на слободу жива, 
Од прилике - ни права ни крива!"
Међутим, излазак из затвора није исто што излазак на слободу. Јер: 

„Сад у ову домовину нову, 
Још ме браћа издајником зову".
Тој хајци су се придруживали, на разоран начин, и такви ауторитети, какав је био Брозов одани биограф Бладимир Дедијер. Дуго је колала, и још увијек је широко распрострањена понижавајућа неистина о томе како је Радован молио за милост комунистичке власти. Наводно је 1945. године, кад су га пустили „из жице жива, отприлике ни права ни крива" казао: 

„Молим Тита и Мошу Јевреја, 
Да опросте што сам досад блеја".
Ту опаку лаж смислио је, рекосмо, Дедијер, како би, ефикасније од сваке казне на робију, осудио Радована, не на губитак слободе, већ на губитак части и угледа у народу.
Радован Бећировић је, много година касније, након безуспјешних усмених демантија, у драгоцјеном разговору с В. Томчићем (објављеном у књизи „Робовао код девет владара, хранио се с куке од кантара", Београд, 2003. г.), јасно одговорио на ту подвалу: „То је највећа лаж на свијету. То ја не бих никад рекао, јер се то не слаже с мојим убјећењима, а поготову њима двојици се не бих никад ни за шта извињавао и од њих опроштење тражио, па макар био у питању и живот".
Нажалост, са демантијем, па и овим, још увијек стоји ствар као са скупљањем перја просутог с Ајфелове куле. Додуше, с том разликом што се овдје ради о просутом отрову, који је из изворске воде коју је затровао, тешко издвојити. Испало је да пјесник демантује и себе и своју поезију. Наиме, његове ријечи: „Док не речеш ријеч, ти се питаш. Кад речеш, ти се не питаш", добиле су супротно значење, у смислу: „Кад не речеш ријеч, она се пита. Кад речеш, она се не пита."
Па нека и наше цитирање Радовановог демантија буде још један допринос разобличавању погубних парадокса, исправљању заблуда и ублажавању неправди које су му чињене, током цијелог живота.
Радован Бећировић је искусио горчину и због односа савременика, који су безобзирно ударали на све оно што је пјеснику и његовом народу „свето и честито".
Критичарима гусала је поручивао: „Они су мислили, ако мене сломе да ће пропасти гусле у Црној Гори. Ако српски еп и српске гусле зависе од мене, нека ђаво носи и гусле, и мене, и све... Оно што вриједи нико сломити не море".
Поменута хајка на гусле и пјесника одвијала се у Црној Гори у знаку порицања епске традиције и културе, и то непосредно након што су у Америци и Европи објављена капитална истраживања о гуслама, усменој народној поезији и фолклору, као и зборници и фонографски записи наше народне поезије, саопштени на терену, из уста пјевача уз гусле.
Милман Пери је тридесетих година прошлог вијека, боравећи у нашим крајевима, сачинио збирку од преко 3500 алуминијумских фонографских плоча, која се чува у библиотеци Харвардског универзитета. Та збирка епских и лирских пјесама (али и снимака разговора с пјевачима), садржи преко 12500 текстова. Кад се 1935. године вратио у Америку, започео је књигу, којој је дао наслов „Певач прича", коју није стигао да напише. Али, његов ученик Алберт Лорд, под истим насловом, објавио је капитално дјело. Слиједећи свог учитеља, Лорд испитује и сагледава „како из начина живота једног народа происходи поезија дате врсте и датог домета".
Такође Перијев студент на Харварду, професор Хари Левин, у предговору за књигу Алберта Лорда „Певач прича" (Харвард, 1960. године), далекосежно закључује да „епика није само жанр, већ и начин живота".
Управо тих година је Радован Бећировић - Требјешки писао пјесме у славу гусала и гуслара, потврђујући Левиново поимање епике као „начина живота". Радован је у стиховима саопштавао како „српске гусле не знаду да лажу". Улогу гусала и гуслара најупечатљивије исказује у стиховима: 

„Кад је Србин највише стрепио, 
Гуслар га је надом кријепио. 
Оштрио је пјесмом јатагане, 
А гуслама лијечио ране".
Посветио је пјесме двојици најбољих гуслара тога времена: Петру Перуновићу, из Пјешиваца и Танасију Вућићу, из Горње Бијеле, у Дробњацима.
Колико је било интересовање, и на каквој су цијени у Европи биле гусле и гуслари, показује Радованова пјесма „Танасије Вућић", у којој, с дивљењем, износи податке о овом славном гуслару, који је пјевао на двору краља Николе и ратним поприштима. Нарочито посвећује простор његовом пријему у иностранству. Захваљујући залагању Герхарда Геземана, наступао је у Берлину и Прагу, гдје су његове пјесме и снимљене. Пјевао је уз гусле и предсједнику Чехословачке, Томашу Масарику, који га је одликовао орденом Бијелог лава.
Дакле, након таквог међународног успјеха наше епике, које је представљало обновљено интересовање, након златног XIX вијека, за овај књижевни жанр, парадоксално али тачно, стижу напади у Црној Гори на последњег епског пјевача, Радована Бећировића - Требјешког. Његов одговор њима је био пјесма „Српске гусле".
„Разлог њихове кампање против народне поезије био је превасходно тај, што она убједљиво говори о развијеној српској свијести у Црној Гори и што, по природи ствари, афирмише оне категорије које представљају супггину историјског идентитета Црне Горе, а то су Православље и Српство. У вријеме комунистичког фалсификовања историје управо су те двије категорије биле проглашене за јерес. Иза декларативног оспоравања умјетничке вриједности народних епских пјесама (које су идеолози расрбљавања Црногораца проглашавали „пјесничким туморима") крио се покушај оспоравања цјелокупне историје, традиције и меморије Црне Горе, коју је народна поезија (са)чувала и афирмисала. Цегаторски однос идеолошки острашћених културних арбитара према народној епској поезији, подстакао је Бећировића да у пјесми „Српске гусле" још једном истакне значај и улогу гусала у очувању српске националне свијести и православне духовности и да са чуђењем притврди - упитно: 

„Манастири и свето гудало – 
То је српску вјеру сачувало. 
Па тај олтар зар да се угаси, 
Који име Србиново спаси, 
И зар данас да се роде људи, 
Да не слуша кад Србин загуди?"
Епска пјесма за Радована Бећировића је била мјера свих ствари. Ко је у њу ушао као примјер чојства и јунаштва тај се имао „рашта и родити"; а кога је пјесма запамтила на укор, срам и бруку, боље да се није ни рађао.
У једном дневничком запису из 1955. године, будући велики писац и бивши робијаш, Борислав Пекић, промишљајући феномен историје, биљежи да „историја међутим није познавање прошлости, него пре свега пролегомена будућности и примењена етика". За Радованову поезију би се могло рећи да је својеврсна „примијењена етика".
Епска пјесма (како пише Милутин Марић, у обимној књизи - докторској дисертацији „Старац Радован", која је постхумно објављена 2003. године у Новом Саду), у патријархалном друштву је „врховни арбитар и кригеријум у свим нашим споровима и расправама око свега и свачега (а око чојства и јунаштва нарочито)". Ово стога игго смо ми „један етнос у чијем колективном памћењу живе ликови епске пјесме као архетипови, као обрасци владања и понашања".
Захваљујући функционисању тих образаца, тих етничких константи, често долази до мијешања планова, времена и језика. Тако историјска истина бива надвладана и преобликована језиком поезије у митолошко и епско надвријеме и метафору, а поезија потом прераста у историјску истину, или „уримовану историографију".
Тај феномен је Вук Караџић најбоље уочио и формулисао ријечима „да у црногорским народним пјесмама има више историје него поезије". Вукова дубинска опаска може подједнако да важи и за Радована Бећировића - Требјешког. Као да је и непосредно њему била упућена.
Наш потоњи епски пјевач био је свјестан тих сложених проблема, и према њима се експлицитно одредио. У већ помињаном забиљеженом разговору, старац Радован саговорнику каже: „убиједити људе у непгго и наћерати човјека да се уживи у то, да му се чини као да је он то све сам видио и доживио - то је умјетност. А Црногорац оће све да му смочиш историјом".
Дакле, историја јесте опсесија и непресушна пјесничка инспирација, али пјевање на историјске теме је и својеврсна обавеза пјесника према читаоцу. Како би теоретичари рекли, то је испуњавање читаочевог „хоризонта очекивања". То очекивање је Радован гледао да никад не изневјери, бавећи се доминантно историјским темама.
Будући да је историја главни јунак Бећировићевог пјевања и мишљења, сасвим је логично да основни критеријум за систематизовање његовог цјелокупног (или, као у овом случају, изабраног) дјела буде, условно речено, тематско-хронолошки. То подразумијева историјску локацију његових пјесама, што је у овом, до сада, без сумње, најцјеловитијем издању Радованових пјесама, и учињено. Распон од два миленијума (од старозавјетног пророка Илије до XX вијека) временски је оквир, а тематско-мотивски регистар чини раскошан садржај, утемељен на поетској визији историје.
Кад је о нашој националној, државној и црквеној историји ријеч, Бећировићева пјесничка сонда сеже од Св. Јована Владимира до Св. Петра Цетињског, и наших дана. Видимо да је за њега хришћанство фундамент цјелокупне историје и свих људских вриједности, које тој историји дају смисао.
Мећутим, како и велики руски философ, Николај Берћајев, у својој књизи „Смисао историје" (Београд, 1934. године) тумачи „историјско", није ријеч о сукобу историје са предањем, већ управо као у пјесничкој интерпретацији Радована Бећировића, о својеврсној симфонији историјског и предањског.
На оваквом поимању историје и предања темељи се цијела пјесничка грађевина Радована Бећировића - Требјешког. Пјесник опјевава догађаје из најдаље прошлости, као да се управо збивају пред његовим очима, или као да у њима активно учествује. То је својеврсно посадашњење прошлости, којим се укида вријеме, и посредством поезије дијалектика се утапа у метафизику, у вјечно сада.
Управо је типичан примјер за тај пјеснички метод пјесма „Свети пророк Илија". Нема сумње да је Радован први пут „читао" Библију на зидовима Манастира Мораче. Ту се први пут срео са фреском „Гавран храни пророка Илију". Ту му се открила вјечна садашњост, која је једина временска категорија у умјетности. Ту су зачети стихови: 

„Небо му је слало храну 
По гаврану црној тици".
Гавран не носи само црне вијести, што је његова несрећна улога у цијелој нашој и свјетској поезији, већ је и хранитељ пророка Илије. Али, рачунање „историјског времена" за Радована Бећировића фактички почиње од 1389. године. Своју знамениту пјесму „Косовска битка" овако почиње: 

„Чуј Србине, ову пјесму моју 
О љутоме Косовскоме боју 
Да напојим српску душу твоју 
Са најљепшим на свијету пићем, 
Са Косовом и са Обилићем".
Косовски завјет је стожер цјелокупне Бећировићеве поезије. Ријечи Св. кнеза Лазара, које изговара пред погубљење, представљају својеврсну молитву, у коју је стао цијели национални програм, оправдан избор царства небеског и освијетљен смисао подвига и жртвовања за свој народ. Обраћајући се Богу, кнез Лазар га моли да „спаси Српски народ од пропасти"; иште милост за „косовске мученике љуте"; и најзад, за своју „грешну душу". Он последње ријечи упућује Бајазиту: 

„Свој сам народ јуначки бранио
И сам себе на жртву принио 
И јуначки битку изгубио!"
Лазарев подвиг као незалазно сунце обасјава цијелу нашу каснију историју. Исто као што Вукова издаја баца неразгониву таму на њу. Између те двије крајности, као два супротстављена принципа: свјетлости и мрака - одвија се Бећировићева пјесничка интерпретација Историје. Отуда није случајно што је прва његова збирка насловљена: „Пјесме борбе, ропства и слободе". То су доминантне теме и у свим осталим његовим књигама. Пјевао је о вјековним борбама за ослобоћење од турског, од аустро-угарског и свих других ропстава. Борио се за слободу и мачем и пером. До последњег даха.
За Радована Бећировића цијела национална историја је нека врста продуженог Косовског боја, који и кад је изгубљен не може бити изгубљен, и узалудан. У том свијетлу се читају и његове пјесме: „Битка на Цареву лазу"; „Крусе"; „Кривошијска буна"; „Зар туђи Скадар"; или, поготово, „Мојковачка битка" у којој је рекосмо, учествовао као добровољац. Радован је опјевао и Граховску и Вучедолску битку. Опјевао је подвиге хајдука и ускока Мине Радовића и Баја Пивљанина, као и јунаштво ратника Св. Петра Цетињског у Боки, против силног Наполеона Бонапарте. Пјевао је о витешкој Црној Гори , у којој се водила борба непрестана „за крст часни и слободу златну". Он своју земљу овако слика: 

„Земљо мала, на острву смрти
Још од тебе турска сила дрхти 
Би ли славу спартанских хероја 
Засјенила величина твоја".
То је готово митска земља, која је збјег косовских јунака, како и Његош о њој пјева. Радован каже: 

„Рањеници с Косовскога боја 
Населише кршна брда твоја".
Црна Гора је за Његоша збјег који је чинио народ „што се не шће у ланце везати". Творац „Горског вијенца" пише Осман-паши Скопљаку: „Кад је Бајазит (Илдерим названи) Босну покорио и кад су дивље азијатске орде наше малено, но јуначко царство разрушиле, онда су моји преци и јоште неке одабране фамилије које нијесу ту погинуле од Турака, оставили своје отачаство и у овијем горама утекле".
За Радована Бећировића је то збјег косовских рањеника. Али, он не мисли на физичке ране, које су јунаци задобили у боју, већ прије свега на ону најдубљу и најтрајнију, непреболну рану, која је свима начињена на души, кад је изгубљено „јуначко царство"; кад су „одабране фамилије" биле принуђене да оставе „своје отачаство". Црногорци су оно што у Радовановој пјесми Св. Петар Цетињски каже морачким хајдуцима: „Ми смо српска звијезда у тами".
Историја је за Радована Бећировића крвава позорница, на којој се непрекидно одвија драма његовог народа. Пјесник се одређује према народима и државама с којима смо судбински били везани на основу количине зла или добра, које су нам ти односи доносили. Отуда се могу уочити у његовој пјесничкој интерпретацији историје јасне словенофилске идеје; љубав према Русима (али често и критички однос према руској политици); југословенство и одушевљење уједињењем; а нарочито је опјевао сестринску љубав Црне Горе према Србији. На другој страни, као историјску несрећу за свој народ видио је долазак Турака, и петовјековну витешку борбу за слободу, као и свирепо поступање Аустрије у Првом свјетском рату, с нагласком на показивање њеног нељудског лица у доба окупације.
Међутим, Бећировић те односе и догађаје не посматра у црно-бијелом свијету. Он јесте махом апологета чојства и јунаштва свог народа, али умије противнику и непријатељу да ода признање за храброст и часне поступке. Он не само да не мрзи непријатељске војнике, већ га, као на Мојковцу, „срце за њима забоље". Каже: 

„Иако су туђе народности 
Неко њине оплакује кости 
Није фајде фалит Црногорце 
А кудити Швабе и Нијемце".
Јунаштво, људскост, част и заслуге пјесник не везује само за мушкарце. Напротив, жена код њега за људски род има пресудне заслуге. Почевши од највеће међу женама - Богородице, мајке Богочовјека Христа, о којој каже: „Мајка поста непорочна оста"; па преко знаних жена, које су родиле знамените личности, и незнаних мајки, сестара, супруга... Радован је испјевао својеврсну апотеозу жени. У пјесми „Старе Црногорке" он примјере женских подвига, по аналогији са Његошевим „Огледалом српским", сажима: „То су била женска огледала".
У Бећировићевом каталогу пјесама, посвећених женама, код старих Црногорки је наглашена морална, а не физичка љепота, и њихов подвиг, који се огледа у жртвовању за своје најближе, из осјећања безграничне љубави. Нарочито су упечатљиве његове јунакиње - мајке. Тражећи погинуле синове, оне разговарају са земљом, гором, водом, цвијетом, травком, рањеном кошутом... У дубокој тузи указује им се цијели један митолошки простор, настањен зверињем, вилама и утварама. Сви су се појављивали, или ће се појавити, сем њихових заувијек изгубљених синова.
Међутим, наш потоњи епски пјевач слави жену и љубав и у једном сасвим другачијем кључу. У његовој антологијској пјесми „Женидба бега Љубовића" срећемо мотив неуспјелог преотимања невјесте (Хајке), и стизања божије казне бега Лакешића и његових сватова, због тог насилништва.
У пјесми „Зирка Кајовић" прелијепа никшићка була, Алилова кћер, учинила је преступ, заљубивши се у морачког ускока Мирка. Инспирацију за пјесму „Женидба бега Љубовића" Бећировић црпи из народног предања (по коме је књаз Никола написао пјесму, у осмерцу), али Радованова верзија тог догаћаја посве је оригинална, и написана је у римованом десетерцу.
Хајкине љепоте „на иксану нема". Испросио ју је бег Љубовић, а препросио његов бивши слуга Лакешић, који писмом поставља свом бившем господару понижавајуће услове. Нарочито онај да му пошаље свог вранца, којег ће јахати препрошена невјеста Хајка, а бег Љубовић, њен вјереник, као сват, водити „под ђевојком.хата".
Бег Љубовић се одмах спрема за мегдан са својим бившим слугом. Али, његова мајка га одговара да то не чини, јер је срамота „Таквој рђи, ићи на мегдана". Моли га да препусти вјереницу, да не би изгубио главу. Она се узда у божију правду, и клетвом призива казну за бега Лакешића. Стога, по слузи, кријући шаље вранца бившем слузи, и писмо-клетву приде.
Али, несуђени младожења се не боји клетве, ни „Бога ни Алаха", већ се узда у силу својих триста сватова. Неминовно испуњење назначене судбине и правде стиже сватове у суровој планини. Описи тог изненадног невремена (кијамета), које ће преживјети само вранац, слуга и невјеста, спадају у пјесничке врхунце наше народне (а и ауторске) поезије. Призор слеђене невјесте на вранцу, пред дворима Љубовића, најбоље свједочи о пјесниковој чудесној имагинацији: 

„Још јој душа у костима куца, 
Три је не би откравила сунца! 
Примрзле јој ноге за зенђије, 
А примрзле гаће за терћије, 
Низ минђуше висе леденице, 
Разнио јој сјевер плетенице, 
А примрзо језик за вилице. 
Сва је смрзла као санта леда, 
Од седла се одвојити не да".
Бег Љубовић пресијеца каише на седлу, и тако у кућу уноси Хајку. Да би невјесту одмрзнули „Ватру ложе булу открављују". Побједа Божије правде и љубави је неминовна и чудесна.
У пјесми „Зирка Кајовић" такође се опјева заносна женска љепота и надмоћ љубави над свим препрекама, ограничењима и табуима. У Зиркином случају ријеч је о љубави према човјеку, који не припада њеној вјери и народу. Описујући физички изглед прелијепе Зирке, пјесник наглашава њену еротску раскош.
За разлику од Вука Мандушића (који у сну гледа снаху Милоњића), овдје на јави „Гледа Зирку Лопушина Вуче". Ево како Зирка изгледа: 

„На гајтане притегнуте дојке, 
Да су љепше прси у ђевојке. 
А кроз дојке два цвијета вире
Гдје ће рајско пиће да извире,
А спуштила ђердане низ гаће 
Те јој злато у злато доваће".
Без обзира о којем типу, улози, вјерској и националној припадности жене је ријеч, заједнички садржатељ, или судбинска константа њихова у Радовановој поезији могла би да се подведе под синтагму „трагична хероина". Додуше, то се једнако односи и на све мушке јунаке у поезији Радована Бећировића - Требјешког. Баш као што је и цијели његов народ трагични херој историје.
Нарочито је XX вијек за Радована био круна колективне трагедије. Нажалост, не због страдања од туђина, како је било кроз раније вјекове, већ од самих себе. Сјеме неслоге, распри и подјела у XX вијеку је проклијало, и из њега никло отровно „цвијеће зла". Каино-Авељевски удес нарочито је у Црној Гори попримио колективне размјере. Братоубилаштво је промовисано у јунаштво. Тако су од 1941-1945. године вођена два рата: један против наци-фашизма - ослободилачки; и други, много опакији, грађански, у коме су, подијељени у два непријатељска табора, под два идеолошка барјака, војевали ближњи, једни против других, до сатирања.
Радован Бећировић јасно се одредио као човјек и пјесник према исходиштима тог зла, у пјесмама које представљају не само врх његове поезије, већ заузимају особито мјесто у цјелокупном новијем пјесништву на српском језику. Ријеч је о пјесмама које потресно описују братоубилачке оргије нечастивог, а насловљене су: „Крвава вечера"; „Ђаво у Црној Гори"; „Јаме у Црној Гори" и „Излазак ујамљених".
Злочин из идеолошког слепила, и то опет не према окупатору, већ према својим ближњима, за Бећировића је најирационалнији и најсмртнији гријех. Та бестијалност је манифестација својеврсне ђаволоиманости човјека. Отуда и наслов пјесме „Ђаво у Црној Гори".
Прва строфа је објава тог зла, које је временски и просторно лоцирано: 

„На хиљаду девете стотине, 
Четрдесет и прве године,
Дође ћаво у виду човјека 
У сред Црне Горе из далека, 
Пред свачијом кућом залелека".
Тај „слуга ђавољега цара" конкретна је историјска личност - Моша Пијаде. Он је носилац злог сјемена, с идеолошком опном, али с отровним зрном, никлим из коријена што сеже до адских понора. Каиновско сјеме братомржње и братоубилаштва, или, како пјесник каже: „сјеме ћавоље", на волшебан начин, „чим га посиј', одмах и пониче", преображава човјека у крвожедну звијер. Пјесник не може чуду да се начуди: 

„Знам човјека јуче здрав бијаше, 
Данас с Мошом људску крв пијаше, 
Ил' дијете од хришћанске куће, 
Већ ствараше јаде вапијуће".
Али, братоубиство и оцеубиство последица су Богоубиства. Порицање Бога подразумијева порицање човјека. Стога пјесник с горком иронијом, тумачи тај самоунижавајући нихилизам: 

„Каза наук старога Дарвина, 
Против воље Божијега Сина – 
Да је човјек свих створења круна, 
Син славнога праоца мајмуна!"
Ако се човјек одрекао свог небеског Оца, и за оца прогласио мајмуна, зашто је онда чудно што добровољно постаје „слуга ђавољега цара", као у Радовановој поезији.
Служење ђаволу Радован Бећировић - Требјешки је најпотресније „излелекао" у пјесми „Јаме у Црној Гори". У тој инферналној поеми има више ужаса него у Дантеовом „Паклу".
Пјесник, започињући „пјеват о јамама", признаје да „Откад сунце Црну Гору грије", човјекова машта и поезија нису домашиле тако сурову „фантастику стварности".
Бећировић набраја и описује јаме, као страшне гробнице. Али нису те јаме само под земљом, већ и вода може да буде јама. Таква је ријека Дрина, за коју сами Бог зна колико је „људства позобала". Зато тужни пјевач пјева: 

„Дрино, водо, бар једно стољеће,
С тебе Србин воде пити неће, 
Воде пити, нити руке прати – 
Братске ће се кости призирати!"
Јама може да буде и „крвава ломача", на коју се не бацају људи, већ манастири. Једна од њих је била и задужбина Стефана Вукана, Манастир Морача: 

„Те се у тој Божијој звијезди,
Штап ђавољи једном угнијезди".
Страшна је јама - рудокоп, код Пљеваља; страшна је јама крај Видрована („Тај је Брко" ту јаму накрко, / И мука се људскијех насрко"); страшна је јама на Радовчу; страшна је јама - бунар на Беришиној луци (из којег жртве поручују: „Ми смо ноћас кроз муку највећу, / С Христом Богом били на распећу, / И гледали убицу Каина, / Како куми Божијега Сина, / Од невоље и великих мука, / Не би ли га из огња извука - / Ето шта је пред Богом добио / За крв братску коју је пролио, / Па ће тако и наши џелати, / У сумпорне воде запливати, / И пред Страшним судом заплакати".); али је најстрашнија седма јама, крај Таре, коју су браћа - џелати назвали Пасје гробље. То је непочинство самог антихриста, који је након крвавих оргија, да би се наругао Богу и човјеку, на крсту распео пса!
Јама је „безгроб", који су својим жртвама намијенила браћа, које пјесник назива лудацима и бијесним псима. Пасије гробље и све знане и незнане јаме, Радован именује као „гробље подземнога свода".
Пјесмом „Излазак ујамљених" затвара се последњи круг Бећировићевог „пакла". Сцене вађења „струнулих тјелеса" из јаме, просто изазивају физичку мучнину, страшну студ бића, неподношљиви бол и стид. Измамљују крик.
Описујући изглед звјерски уморених, као очевидац, пјесник вели: „Благо томе ко то није гледа!" Ко је пак, попут њега, имао несрећу да тај ужас види, морао је неутјешно заплакати. Како и не би заридао човјек, кад „Линуле би сузе из камена". Ближњи идентификују своју унакажену дјецу, браћу, мужеве, очеве... Тако: 

„Свештенике познају по чину, 
По расутој бради и перчину. 
Сестре браћу по ођелу траже, 
Кад што нађу свака запомаже: 
'Ђе си, брате, угашено Сунце, 
Познајем ти на рукаву пуце!' 
Сна' ђеверску бурму познаваше,
Тешко своје ико познаваше: 
Отац сину биљег на мишици, 
Сестра сестри, зубе у вилици, 
Мајка сину ожиљак на нози – 
Страшна суда, Боже нам помози!"
Потресније дјелују сузе „војника Алпинца" него „сузе из камена", док посматра те призоре пакла на земљи. Пјесник и на овом примјеру показује своје доследно увјерење да и непријатељ може бити човјек, а брат нечовјек и непријатељ. Болна је то истина, о којој пјеснички и људски свједочи јединствено књижевно дјело Радована Бећировића - Требјешког.
Тачку на своју песимистичку визију историје, судбине свог народа у њој, и себе на овом свијету, старац Радован је ставио у виду епитафа, који је за живота дао да се укпеше на његовом гробу.
Ничег природнијег нема до да за крај овог записа о потоњем нашем епском пјевачу цитирамо тај гробослов, и Радованово објашњење, које баца свијетло на суштину његових пјесничких и животних „прикљученија". Четворостих (епитаф) гласи: 

„Под овом сам плочом лега,
Као сужањ жељан свега, 
Још вапију испод земље, 
Несвршене моје жеље".
Коментаришући своје надгробне стихове, пјесник каже: „То је биографија сваког живог чоека. Нема чоека који је умро са свршеним жељама. Чега сам жељан? Ја сам жељан слободе".
Пјесничко дјело Радована Бећировића - Требјешког настало је и опстало на заласку епскога доба и патријархалног човјека. Повратак тим вриједностима насушна је потреба, у добу порицања темељних вриједности, и ругања чојству и јунаштву, који су друго име за људско достојанство и вјерност нашем вјековном идентитету.