Радован Бећировић
НАУЧИО СВОЈЕ МУКЕ
Радован Бећировић
НАУЧИО СВОЈЕ МУКЕ
| Радован Бећировић — Требјешки, старац од осамдесет пет година испод Чађелице, крај Никшића. Човјек који од 1917. другује с народном песмом Не скупља их, пише сам, штампа о свом трошку, продаје у својој кући прима проценат од ,,Југотона“ на снимљене плоче, 21 плоча досад снимљена, снимило преко десет гуслара. Певао о јунацима и бојевима, о трагичним смртима и у рату и у миру, понекад нека ожалошћена породица наручила пјесму за свог трагично преминулог члана, али Радован никад није тражио да му то плате, ипак, људи га частили, уложио је труд. Пензије нема, од песама живи, у њих улаже цео свој живот. Многи га не воле, не цене његово песништво, многи га знају напамет. Сви воле да чују гусле, а уз гусле Радованову песму, има у њој нечег јуначког и племенитог, философског, мудрог. Мали старац, мудар старац, па се често питају ,,Ђе у оволикога чоека, стаде онолика мудрост?“ Нађосмо га, после три дана чекања у Никшићу, па смо га прво и морали питати: • Где сте то били, Радоване? — Ја сам био горе у Бијелој, селу ђе сам живио скоро седамдесет љета. Био тамо у неку викендицу, ето мало ижљега горе. Викендица, кажу, а ја је зовем кућица. А сад ја не знам викендица ни чија је то ријеч, а ми имамо доста нашијег ријечи. Па сам тамо био с бабом и унуком, неко мало башче чистио, мало кртоле посадио, видио се с неким пријатељима, и тако, горе нас затек’о снијег, горе богати био наша снијег скоро педесет центи. Јуче сам се вратио ође, имам нешто посла, волим да путујем, и тако. Мислим да идем за Канаду сад. • Како иде заједно брига о свакодневним породичним обавезама и ово ваше дружење с поезијом? — Е, а знаш како је. Ја нијесам ниједан дан у животу био сретан. Нијесам има срећу, нијесам има ни детињство. Кунем ти се, чим се људи куну, памтим добро, има’ сам шес година кад су ме обули први пут, па се ја посилио, у неким опанчићима од чапре овче. И тако кроз читав живот. Као дијете, заволио сам те народне приче... Гусле нарочито, јер, видио сам у тијем народним пјесмама има велике мудрости, велике љуцковине: Немој сине Краљевићу Марко ни по бабу ни по стричевима већ по правди Бога истинога! Књижевник, новинар, то се све формира, то се све ствара. А то што ми нешто знамо, то се роди с чоеком. То се не може у школама учити, јер то би сваки чоек, колико је гој те поезије зна’, то се роди с чоеком. Рецимо, ми имамо по селима тих пјесама, тих комедија, рецимо, нека слаба моба или нека дјевојка, тада је било чудо ако роди ванбрачно дијете. То је филозовија. Све сам то заволио. Слушам једну, испросила јој се тамо у Дробњаку шћер, узела без њена питања, па она куне зета, па каже, бог му узео и ово и оно, и: „два прста што кумпијер гули“. Волим то, волим та јунаштва, ја нијесам јунак никакав, али волим куражног чоека. Јер свачему куражи треба. Видим слаб ђак, па салети провесора, па варда, горе-доље, и убиједи га да зна. А има их и да зна, а није, некако се снебива и он изгуби то. Теке, ја мислим да је кураж... Тако и народне пјесме. Ја бих прво сина или брата, научио да зна народне пјесме. И Гете је рекао: „Учио сам српски језик да бих читао српске народне пјесме“. И читао сам нешто, јер чоек ако не чита он је ограничено паметан, један доктор, или правник, он ако није чит’о, путовао, он је занатлија, он зна само онолико колико је занат. Свезнање се не може имат’, ако није путовао, читао, општио с људима, који знаду и који не знаду, и тако. • Како ви све то научисте кад сте живели у крају „одвојеном од свијета“? —Давно је речено, географија се не учи главом него ногама. Рецимо, ја сад читам шта се дешава по Азији, Африци. .. Рецимо, ко је био тамо, он зна тачно ђе је, а ја сам ко да снијевам, читам али не. . . исто је то као да једем неко неслано јело. Ја сам отишао под старе дане у Израељ. Ја сам тамо ишао у својој осамдесетотрећој години. Рад би био отићи и у ... ако ме смрт не претече, тамо у Грчку, тамо су велике старине. А са чоеком умире све, он кад умре. Његош каже: „Благо томе ко довијек живи...“ ал’ богами, живе живи људи, а он кад престане да дише, оно нема... Само ја мислим ако нема нешто што ми не знамо. Оно што ми знамо, то није стварнос’, Преко људи, неки начин има. А то све вама може бит’ смијешно изгледа. И ја сам некад био млад. И ја сам мислио некад као што ви сад мислите, али видио сам да сам у заблуди био, јер онај, није чоек доша’ случајно ту на земљу, и сваки његов дјелић је ту и дан данашњи. Кад посматраш чоека, и видиш да је то ум створио. А каже Дарвин: од мајмуна је чоек. Па добро, али од шта је мајмун, па тако редом, од глисте. Па од шта је глиста? Никад неће, док је људи на земљи нико сазнати од шта је материја. И ми се варамо да наше очи све региструју. Ми не можемо никако тврдити да неко нема ту још присутан код нас. • Кад сте први пут изазвани да напишете песму? —Ја сам на најнижем степену људског образовања, ја немам ни потпуну основну школу, али ја сам научио своје муке. Ја сам 1917. био у лагеру, интерниран као младић у Њемачкој. Ту је умрло 70.000 савезничких војника од глади. Ту сам написао прву пјесму „Глад у Црној Гори“. А прије тога, кад сам био дијете, једну сам малу, нијесам ни објављива’, на једном споменику тамо, звао се „Дјевич камен“, вјеровање како су се ту срели сватови, па дјевојка скочила у ту плочу, а плоча се отворила, а дјевојка ушла у ту плочу. Ту сам писао, нијесмо ми тада имали ни лаписа, па на једну плочу напишем, па подвучем под једну другу тамо, па одем у село, па тражим, а у селу нема нико лаписа, па нађем један мали, од некога, па га у неку зовину задједем, па га однесем, па то препишем. А потље сам у Мојковачкој бици, јер сам био у њој, идеалисао сам некако о томе, јер тада сам то с’ватио, људи су то признали и свијет, да није било мојковачке битке, не би било ни Солунског вронта, а да није било Солунскцг вронта, не би било, Југославије. Ми би били провинција, вранцуске, или нечија. —Волио сам кроз приче и те јуначке пјесме; те, како погибе Смаил-ага, те како погибе Асам-бег, те како погибе Никац на Чеву. Па онда сам заволио био те чобане. Молим те, чобан чува овце, а носи Легију части, или носи Колајну руску. Иде, преговара с пашом, иде у Сенат, намирио овце, па иде код Његоша у Сенат да суди тамо. Какви су то велики људи били. А данас су ти људи забачени, и коре се њима ту. Свукло се неко са села, и каже један другоме; сељаче, би река’ да га је осрамотио до крајности. А све су ово створили, сви су ови градови селиачки били. Прво се сељак населио у Рим, па онда у све градове. И данас тако су потиштени ти велики људи, та велика њина традиција, који је чува’ овце без школе, има је толико високу свијест. И данас, кажу, ето чућеш тебе и твога друга, па каже колико смо остали. Остали су други иза нас. Јер ми смо пет стотина година бранили да нам бег не лежи код жене. Ено пише онај Баранин, кад се ожени момак, мора’ је прво да му бег лежи код жене. А Црногорци, пет стотина година су се борили, вука’ је пушку на каиш за ногом кад коси, није има кад да уграби, а други су градили џаде и виле, и ми сад кажемо, а у ствари они су иза нас остали. Јер ако чоек нема слободе и части, шта ће му, то је све мртво друго. Ти каучи, та чуда, те витрине, то је све мртва ствар при моралу. • Шта мислите о људском поштењу? — Па, ја мислим јопет, да је поштење дијоманат, који не море зарђати. На поштен начин ништа зарадит’ материјално не мореш. Али велика је ствар, кад неко иде путем, па кажу: оно је поштен чоек. Тај није направио никад ништа да не ваља, а данас, можда и прије сам ви река’, некад ако си слага чоека за нешто, сва је овштина знала да си ти лажов. А данас ако те је за нешто преварим, одма’ ми друштво каже: Видиш како га пређе, каже, како је то врло паметан чоек. Дају му важност, једноме ... једноме... једноме... И она наша дивна ствар, каже: Коноп веже коње и волове, а поштена ријеч соколове. Рецимо, док речеш ријеч ти се питаш. А кад речеш ријеч, ти се не питаш, пита се она. Мене се оно тапшање не допада, а то је сад актуелно, више одговара духу времена, али ја мислим јопет поштење је дијоманат, И ђе гој нема... Држава је што и фамилија. У једној фамилији, ако нема морала и поштења, ако у једној кући један пљачка или не ради, сва вамилија страда. А све оно због чега се страда, оно није љуцки и не ваља. Само данас, ето видим, рецимо, шта се ради. Чоек има по четворо-петоро дјеце, и за ајтар нека бабурине остави све. И кућу, и све. А Јанко Гагић, утека’ у шуму, па му уватили сина, и воде да убију дијете. А он каже: „Ево ја, а њега пуштите.“ А данас не, него бачи као трању с пута, и жену и дјецу и све. Уи, неке данас кажу, ми смо добиле, и све. А бачи је чоек као трању с пута. А некад није могао ни за што жену отпуштиит’ без за неморал. Саслуша га поп и суд, и каже: „Ако је за неморал, нема потље право ни да се уда, ни на накнаду материјалну, ништа.“ Само је добро и лијепо, све је смртно без промјена. Све што се дешава у граду, то су назвали култура. Јопет ја мислим да има више истине код сељака. Рецимо, један чобан, идеш из града на планину, један чобан те затекне, да му даш да запали. Зна, ти идеш из града, пита те: „Има ли шта ново, да се неће заратити?“ И он те више ништа не пита, јер њега више ништа и не интересује. И не може ново ништа бити без то. Јер све је свакидашње, њему је наум само оно најопасније, јер рат је највеће зло љуцко. Да није ратова друкчије би људи живјели. Колико се на те ратове троши, тогај буџета и новца, и крви и градова. Рецимо, гледам Нови Београд, наш. ’Рецимо да ништа Југословени нијесу урадили, но Нови Београд и Јадранску пругу, доста. А једнога дана, рецимо, нека се аветиња, налиути на жену, бачи бомбу. Ниђе стрва ничему, ни граду, ни ничему. Док је гој ратова, док се гој ради о оружју, докле гој звекће оружје, слободе нема. Немаш ти, градиш кућу, а све мислиш: валај Богу, да ли ће потрес или рат. Ово ти кажем још је здрави разум код сељака, он што ти прича, прича оно своје оригинално. Други ти прича, оно што је прочитао, што је чуо од другога. А он ти прича оно што он зна, и то је његово оригинално. • Иако сте певали о јунацима, ви ратове мрзите? — У то је вријеме потребито то било. Јер су Турци, тај срамотни окупатор, он је доводио људе да су морали. Рецимо, греота је нападати, отимати. А ми никад нијесмо отимали, само се бранили. А данас рецимо у овом времену, кад је техника таква, да један чоек може да уништи вас свијет, то сад није потребито, то је сад строго забрањено, по здравом људском разуму. А данас је та трка за наоружањем. И онда кад говоре за разоружање, највише се наоружавају. Покажују један другоме, ти владари, кад дођу тако, кажују један другоме прво војску, топове и силу, мјесто да му покажу нешто културно. Прво га води да му покаже колико је силан и јак. А све против љуцкога рода.. . Чоек има право о свему да расправља, па колико зна, је ли, само ја мислим и тврдим, да сви напредни људи свијета су против рата. Ја сам вазда био за еволуцију. Али видио сам да један одборник или кмет, није дао влас без чуда, а не онај ко узме рецимо, он узме триста, петсто милиона у влас, да пушти то ... • Мислите ли да је новац власт? — Новац је зло највеће љуцко. Јер да није новца, не би мога’ појединац стрпават’ богатство. Он не би мога’ тамо стрпати иљаде врећа брашна, него то се тако десило, да он може да заплијени, да дружеску имовину лако дигне, зато новац је највеће зло за род љуцки. Али, рецимо, кад би људи шћели, да дијеле оно што зараде љуцки, рецимо, наша би држава могла сто милиона људи, кад би људи рецимо оно што зараде љуцки дијелили сви. Него узме један. Дајте ви нама оно што вама не треба, да и ми живимо. Њему не треба тај новац, он је у ствари благајник нечији. Он има на примјер, двјеста милиона марака или нечег. .. А и он умре. Он је у ствари био благајник без плате. И то је доранио некоме да му дигне. И тако. • Шта мислите о данашњој младежи? — Ја мислим да, откад је наста’ свијет, каже, земља остаје на младијем људима. Омладина је објавила рат 1941. Хитлеру. Море стари чоек бити политичар и све, али енергију и рат не море добити без младих. Омладина је објавила рат Хитлеру 1941. године. Сад ова омладина данашња, шта би урадила, не може прозрети ни неко други, а не ја, који сам изгубио памћење и све. Само, омладина је снага, каква је омладина, таква је и будућност народа. Ја сам слабо с младима па не знам. Ми смо некад као омладина имали контакт са старијима. Ови данас не. Ми смо од прије, кад сам ја има’ десетак година, кад су Русија и Јапан ратовали, ја сам се интересовао о свому томе. Слушали смо. А сад не. Млади оће оно младо. А да није прошлости, ми не бисмо имали о чему разговарати. Омладина треба да се васпитава на прошлости, да изучава шта је оно што ваља, и вазда је нови нараштај доносио нешто ново, кроз све генерације и вазда се узимало оно најбоље. Они сад кажу да ништа старо не ваља. Добро, па старо је и сунце, стара је и вода, стар је и ваздух, па да не ваља. Не море ништа бити што не ваља. Најгору пјесму, ако неко напише, има у њој бар нешто да ваља. Ова омладина се друкчије данас воспитава. С чоеком се ништа родило није, без он и здрави разум његов. — Рецимо, украде чоек по сто милиона, и не смијеш му рећи да је укр’о, и он се јопет појави, и јопет на влас’. А у Црној Гори, ако је укр’о јаре, он је шипкат на „Баба Јелин топ“, најсрамотније оружје црногорско, кога су Црногорци добили без борбе и назвали га „Баба Јела“ и на Цетињу га на крај града ставили. Ту су на „Баба Јелу“ лопове шипкали, не смије носит оружје, нити ићи у рат, ни се смије презиват’ својим презименом. За једно јаре. Е сад, сравни ти с овијем. Боље да ћутим, не знам шта да кажем. Украде друштвену имовину и јопет га то друштво доведе на виши положај. Сад ја о томе не би мог’о никако без овако. Учинио је све и није одговарао. Ово је моје мишљење, а море бит’ да није тако. Никад кроз живот нијесам ја тврдио нешто, да је онако ка’ што ја кажем, н'его, мислим да је тако, а оно може бити сасвим друкчије. А има људи, што задру, да мора бит’ онако како они кажу, па било га не било. Теке саде, ово је моје мишљење; рек’о сам неђе: Ко год мисли право и поштено, мученик је овога свијета. Ја сам им’о право на неку пенсију, па кад је требало да се довијам око тога, напуштио сам. Нећу довијек живјет’, нећу умријет’ од глади. А примам нешто од тије плоча од ,,Југотона“ из Загреба, и ту ми узму на некакве порезе, па и од тога имам слабе вајде. А богами много ми и не треба. Најпаметнији, и најсретнији су они људи који су задовољни оним што имају. Што би мислили: да ми је ово, да ми је оно. Рек’о је неђе и Толстој: „Све што је потребно чоеку, јефтино је. Него, скупо је оно што му није потребито.“ Ти луксузи и те мртве ствари. • Шта мислите о језику којим се данас говори и пише? — Па ја мислим да је то једна измишљотина, да би чоек испао виши. Рецимо, ја читам нешто у тим новинама, и треба ми речник, имам ту поред себе, докле то прочитам. Да видим што то значи, а толике наше дивне ријечи. Рецимо „Горски вијенац“ највеће српско дјело, ништа ту нема неразумијивог, можда има нешто филозовског, али непознатих ријечи нема. Какве ми дивне ријечи имамо, а он не каже отел, него мотел, ајде болан, шта му је то мотел. А некад било: ан, меана, а сад мотел. Мене више нико не разумије кад наручим биру (пиво). Ја мислим да је то све сколабућато. Откуд је то дошло, све од тих модемиста, да би испао модернији, да би он два-три сата млатио ништа, а да свијет не зна шта је причао. Лакше му то испада. На једној конверенцији, ђе је био и Лењин, кажу, чуо он ђе шапћу: „Шест сати не моремо ово свршит.“ А он каже: „Ако не свршимо за сат, то није конверенција." Сад они наши нешто, можда је то добро и лијепо, само то се нама старијима не допада. • Шта мислите о музици коју слушају ваши унуци и њихови вршњаци? — Е, па... И то је за људе. Змија, па воли музику. И то је за људе. За људе је све, без ако ће он сам да живи, а да нико не живи поред њега, без он. Има једна прича Наполеонова, кад је слушао три војника, шта би који најволио. Један каже: Ја да имам музику, да пјевам. Други каже: ја да ми је злата доста, да трошим и да никоме не давам. А трећи каже: Е ја бих најволиј’, да ми је са Наполеоновом женом спават. Кад их је Наполеон позвао сјутра на одговор, оном што је хтио музику каже: Па, то је за људе. А ономе што је хтио злато каже: То није за људе, растопите злато и успите му у уста нека се наједе. А ти што си рек’о, пита трећег. Па... Ма кажи... Рекао сам да ми је спават с вашом женом. Ти си велики чоек, ти си геније, и ајде одма’ пришиј за мајора! Зато ти кажем, све је за људе, без пљачка и лаж. Све друго чоек море, али највећи злочин је пљачка и лаж. Ако чоек лаже, ти ништа не мож’ с њим свршит’. Ако слажем ја, слаже десетина. Наполеона питају: Зашто вршиш неморал, жениш се толико пута? Каже: То није неморал, него неморал је неблагодаран чоек. Чоек кад сазна живот, за њега више нема живота. За њега је то обмана, у тој заблуди он ужива. Не би чоек мога живјет’ да нема те обмане. Он не зна ђа ће остарети, он фантазира, а и то му је природа дала, да би лакше опстао на земљи. Кад би ти знао да ћеш сјутра умријети, не би ти радио о овоме. Тако је све то удешено, да чоек у заблуди живи, и да га обмана држи у животу. Ево, како људи обмањују себе с кућама. Људи се варају, граде куће, једну има у Приморју, једну ође, једну у Београду, једну у Швајцарској, ето, то је остварење глупих замисли, по мом схватању. Сад не мора то тако бити, али ја тако мислим. Шта ће то људима. У Приморју иљаде кућа затворених, а људи живе под шаторјем. И он се зове комуниста. Ја сам комуниста, иако нијесам члан Партије. Сваки је поштен чоек комуниста, чим он све дава од себе, не граби ничије, збори истину, њему не море нико оспорит’ да он није комуниста. Комуниста.. . Заклопио кућу и однио кључ са собом, а тамо људи под шаторјем. • Да ли су нападали вас и вашу поезију? — Знаш, свака сметња величава дјело. Мене је помагало то што су ми сметали. Умјетна људска критика, то је наука. А друго је пакосна критика. Они су мене измишљали, они су мислили, ако мене сломе, да ће пропанути гусле у Црној Гори. Ако зависе од мене, нека ђаво носи и гусле и све. Не море оно што је актуелно и оно што вреди, њега нико сломит’ не море. Они могу за моменат да га спријече. Ево видиш, они су предлагали, ти модернисти, да ће се гусле, уништити. А данас, никад откад су гусле, никад их није слушало толико људи, колико сад. Али догађа се нешто што ја не волим. Видим два гуслара мрзе један другога, Два пјесника мрзе један другога, два попа или калуђера, па мрзе један другога. Ја се никад с тим не би сложио. Јер то није љуцки, нити је поштено, нити је праведно. • Шта ви мислите о ,,модернистима“ ? — Ја сам им рек’о пред тим нашим црногорским првацима о томе, да ће им све то умријет’ прије њих. Јер оно што народ не разумије, оно што се не море пренијети.. . Један професор, залуду је он професор, ако не умије то пренијети, на ђаке. Тако и то, оно што народ не разумије.. . Можда је то филозовија, и све, али ја не могу никако то да признам, кад се то не море пренијети на масе. Рецимо, он каже: „Шта се коме тиче, што моја крава риче, што крме шета по пољу...“ И ово и оно. А Његош каже: ,,Да не бијах с баном Милоњићем деветороструко кумство кумовао, шћах му младу снаху уграбити." Али, прво ставља морал, каже: ,,Да не бијах..Али, „Кад бијах", отпада то. А ови то узму па пишу: „Те, она ждребица, а ја ждребац, ја за реп, ја за главу...“ тандара-мандара. Што народ неће, то да прихвати. Море бит’ њих неколико то разумију, или ни они не знају што је то. Ти модернисти што сад рецимо праве те слике. Никад нико неће моћи, ово ће можда читати људи великог разума, никад нико неће моћи наше фреске замијенити. А они сад направе нешто па мора да мислиш четири дана, шта ће ово бити. Оће сад људи, нешто његово да је, да је он нешто измислио, што други није могао никад прије. А ништа не море бит’, што није било. Ја то не разумијем, за те модернисте, и мислим да не ваља. А море бит’ да он ваља, само нијесу га умјели написат’, да га пренесу на народ. • Направили сте гробницу за живота. На њој исписали стихове који се препричавају. Какви су то стихови? — Шта пише? Ја сам ту написа’ оно како ја осјећам мој живот: Под овом сам плочом лега као сужањ жељан свега још вапију испод земље несвршене моје жеље. То је биографија сваког живог чоека, нема жива чоека који је умро са свршеним жељама. Чега сам жељан? Ја сам жељан слободе. Питају како? Па тако. Сваки трећи грађанин носи оружје... пиштољ, бокс, нож. Ти си чуо, нема дана кад неко некоме у кафани не каже: „Изиђи овамо" Зар то треба, носити нож, пиштољ и бокс, и звати комшију ако мало попију: изиђи овамо да се ти и ја обрачунамо. То је за мене тако, или сам ја изостао мимо старијех људи. • Шта мислите о новинарима и новинама ? — Шта ја могу с вама разговарати. Ви сте људи правници, ја сам на најнижем степену, јопет подвлачим, људског образовања. Ви сте људи научени, читали сте, знате да разговарате. Ово што ја разговарам, то су све, вјерујем, за вас глупости. Ја мислим о новинарима: ако је новинар слободан да пише, ако му нико не каже: пиши овако, ако може слободно да пише, истину каже, рецимо: Радован је лупеж, ево да докажем, слага је ође, учинио је оно... Ако ли ти не смијеш да речеш, ја не знам како би онда мислио. Ниђе нико не смије писат’ онако како му је драго, али истину да рече. Те фабрике, тај папир, све је то мртво, кад не би чоек ш њима руковао, кад не би на њој нешто написао. Треба на тој артији писати истину, или новинар не представља ништа. • Кад сте последњи пут били у биоскопу? — Богоми сам био, али не памтим кад. • А у позоришту? — Е, у позоришту сам био, неђе кад сам „Горски вијенац“ гледао, а више не. Јер знам све унапријед, шта је то позориште, ти глумци, ти у биоскопима, у новинама, јер ја сам сит тога живота. Мене земно мање интересује него духовно. • Шта мислите о телевизији? — Велики љуцки изум. Али не ваља. Ја видим на телевизији уватио чоек жену и врши полну љубав с њом на телевизији. А некад такви младић као ти, он је мислио: вала богу, каква ли су стегна жени Он је мислио да је то некакво чудо. Он јој није мога’ ни чланке виђети. И док се ожени, црк’о је да види, вала богу, шта је то. А данас, сваки дан види голу жену, и више му није интересантна. • Пратите ли спорт? — Не ја брате богоми. Слушам од те ђеце по кући и по улици, иду, гледају. А спорт је и кад чоек коси, и кад чоек иде на планину. Но, ето, веле да се тамо скупи људи на иљаде, па ваљда и они нешто знају. Но да ти речем шта је мени чудно. Одем ја горе, у Бијелу, и видим два момчића, два дана чекају подвоз за Никшић. Питам их: „Шта чините ту, ђецо?“ „Шћели бисмо, ђеде на утакмицу, па чекамо подвоз до Никшића.“ Замисли, молим те, они иду да пљешћу онијема што трче, а нијесу капац сић пјешке до у Никшић! • Шта имате од фамилије, Радоване? — Турци, жене у чељад не броје, а ја имам ову бабу, сина, снају и троје унучади. • Шта ви са вашим искуством и годинама мислите о браку? — Брак је, мој сине, љуцко пристаниште. Ако чоеку није брак добар, он је ка изгубљени брод на морској пучини. Да сам бар трипут у животу послушао ову моју бабу, данас би ми боље било. Не треба прећеривати ка’ ми Црногорци, добро пред свијетом, но кад смо сами, треба и бабу послушати. • Свашта има у вашој „радној соби“. — Скупљам те старине, пушке и џевердане, сабље и јатагане, слике мудрије људи и војсковођа, понеку икону и кандило, донесем с пута ђе одем понешто, и тако сам се тијем окитио, а доносе и људи, знају да ме занима па ми поклоне. Е ја мислим, момче, да је доста било. Ако од ове моје приче ишта уђе у те твоје новине, а многи су били, па преварише. Можда су и њих тапшали по рамену и зборили: „Богами си лијепо преша’ Радована“. (4. VI 1981.) |