ПРКОСНИК ИСКУШЕЊУ ВРЕМЕНА
(или пјеснички манифест Радована Бећировића Требјешког)



I


Хаџи Радован Бећировић Требјешки (1898-1986), последњи епски бард српскога народа, дјеловао је у српској књижевности као пјесник више од шест деценија (од средине двадесетих година па све до смрти - 1986.). За читаво то вријеме он је био, и до данас остао, највећи пјесник новије епске народске поезије у српском народу. Као аутор великог броја десетерачких и осмерачких пјесама испјеваних "на народну", Радован Бећировић се потврдио снагом истрајног, даровитог и надасве омиљеног ствараоца. Његове ће пјесме бити радо читане и слушане све док не замукне јаук струне испод гудала српскога гуслара. Јер, како рече митрополит Амфилохије, нема колибе, црногорске ни босанске, ни херцеговачке, гдје се не чују звуци гусала и гдје се не пјевају пјесме Радована Бећировића. Иако је књижевно-критички оцјењиван и од стране истакнутих критичара, историчара књижевности и пјесника (Драгиша Витошевић, Новак Килибарда, Јеврем Бјелица, Амфилохије Радовић, Матија Бећковић, Момир Војводић, Комнен Бећировић и академик Милосав Бабовић), Радован Бећировић није добио цјеловиту и поузданију књижевно-критичку оцјену. Осим успутних и дјелимично површних импресија, књижевна критика му није посветила неопходну пажњу; његово пјесничко дјело није аналитички ни студиозно разматрано па се о њему, нажалост, не може стећи потпуно и синтетичко мишљење. Евидентан је, дакле, раскорак између популарности Бећировићевог пјесничког опуса односно његове перцепције на једној, и критичких разматрања о њему, на другој страни. Да би тај раскорак био премошћен, потребно је стваралаштву овог пјесника приступити са више књижевно-аналитичких захвата. Ми овом приликом таквих амбиција немамо, само ћемо у најкраћим потезима представпити пјесникове тематско-мотивске и идејне просторе и покушати да претпоставимо мјесто његове поезије у генези књижевно-историјских и књижсвно-естетских вриједности. Зато смо овај предговор и замислили само као прилог за будуће анализе Бећировићева пјесничког опуса. Избор из његове поезије у овој књизи подијелили смо, према тематици, на неколико одјељака. Та тематика је разноврсна, али јој је окосница сам предмет пјесникова инспиративног одушевљења — витешка хиљадугодишња историја српског народа, бременита великим бојевима и мегданима, подвизима гласовитих јунака и свијетлим примјерима њиховога чојства. Бећировић је такорећи опјевао читаву српску историју. Нема владара, од краља Бодина до краља Александра Карађорђевића, нити истакнутијег српског јунака који није нашао мјесто у Бећировићевој поезији. Исто тако, нема значајнијег догађаја у српској историји (од Косовске до Мојковачке битке) који није био предмет његовог пјесничког интересовања. Те су теме и данас привлачне и не само у Црној Гори, а нарочито су то биле у вријеме кад је Бећировић отварао двери српског пјесништва. Зато је он и постао најпопуларнији пјесник у Црној Горп између два велика рата, а опстао као бард српске епике на широким просторима које су покривала српска племена динарске струје.

II


Из тог првог периода издвајају се три пјесме које су због актуелности тема највишсе допринијеле Бећировићевом устоличењу на пиједестал најславнијег пјесника у Црној Горп тога времена. То су: Мојковачка битка, Долазак краља Александра у Црну Гору и Погибија краља Александра. Мојковачка битка је једна од највећих и најзначајнијих Бећировићевих пјесама, која се по естетским квалитетима, по снази ликова и развијености догађаја приближава пјесмама вишњићевске форме. Академик Бабовић ову пјесму, с разлогом, и проглашава за "најдраматичнију и за најекспресивнију пјесму после Вишњића, Подруговића и Старца Милије". У овој пјесми Бећировић опјевава велики историјски догађај у коме је и сам као добровољац учествовао. Та је пјесма, дакле, писана на основу сопственог искуства и најнепосреднијег увида у драматику догађаја о коме пјева, са пуном свијешћу о изузетном значају тог и таквог датума српске повјеснице. Осим тога, пјесник је и од других учесника и команданата прикупљао податке о свим појединостима везаним за ову битку: о плану борбе и распореду снага, о кретању појединих црногорских и аустроугарских формација, о губицима на једној и другој страни итд. Бећировић овдје, у форми епског десетерца, описује и констатује све оно што је егзактна историјска наука доказала: мала Црна Гора се упуштила у оружани сукоб са моћном Аустро-Угарском царевином да би обезбиједила слободну одступницу србијанској војсци. Због тога је Мојковачка битка један од оних историјских догађаја у мученичкој и славној повјесници црногорских Срба, који најдосљедније осликава њихову високу патриотску, слободарску и етничко-политичку свијест. Завршни стихови поруке Јанка Вукотића вовојсци "подсјећају на знамените ријечи спартанског војсковође Леонида, али су узвишеније поштовањем слободе избора. У њима се не помиње закон, који је увијек принуда, већ завјет. Па и тада 'А ко неће, нагона му нема'. Како то величанствено звучи" (Милосав Бабовић). Бећировић у овој пјесми у први план истиче хришћанска етичка начела којима су се руководили Црногорци. Њихово опредјељење да уђу у рат са далеко надмоћнијим нелријатељем представљало је израз братске саможртвене љубави засноване на Јеванђељу. Осим тога, пјесник истовремено предочава снагу српске националне свијести код Црногораца која се огледа у њиховој одлучности да до последњег човјека бране интересе интегралног Српства јср СУ свесрпски интереси били, како једни — тако и недјељиви. Бећировић у овом компетентно показује пут транспозиције историјске грађе у умјетничку форму. Заснивајући казивање на јасним историјским чињеницама, које успјешно прелама у призми сопствене пјесничке замисли, пјесник се уочљиво и директно приближава српском Хомеру — Филипу Вишњићу. Догађаје, ликове и сам природни колорит Битке, Бећировић приказује веома пластично и сугестивно. Естетском руху чињеница уграђених у пјесму и укупном умјетничком утиску знатно доприносе зналачки употријебљена бројна стилска средства: контраст, епско понављање, поређење, епитети итд. У складу са најбољим традицијама наше класичне епике, Бећировић не само да цијени противника, већ га и сажалијева.То је у овој пјесми видно на једном мјесту, гдје се , иначе, честа лирска одступања која прекидају ток описивања битке: 

Ето куд се удаљих од боја
Да излијем осјећања своја,
Јер гинуше против своје воље
Па ме срце за њима забоље.
Иако су туђе народности,
Неко њине оплакује кости
Пјесник нскрено саосјећа са оним малим, обичним људима из непријатељских редова који против своје воље остају без гроба и мрамора, далеко од дома и порода, да би утолили амбицијске жеђи својих господара. Овдје најбоље долази до изражаја Бећировићева хуманистичка визија човјека и његов хришћански поглед на свијет. У овој пјесми пјесник помиње (скоро набраја) истакнуте јунаке и команданте свих војних формација, од највећих до најмањих, описује њихове значајније подвиге у свијетлу њихових карактерних особина. Због оваквог приступа пјесник је лирским пасажима разбијао устаљени композицијски слијед карактеристичан за пјесме сличне тематике, па је композицијска мозаичност Мојковачке битке уједно, и њена мањкавост и њена врлина. Пјесму Долазак краља Александра у Црну Гпру Бећировић је написао 1925. године када је по други лут испиуњен аманет владике и пијесника Његоша да почива у цркви на Ловћену. Његошеву цркву и гробницу обновио је краљ Александар који је тим поводом боравио у Црној Гори. Иако светковини на Ловћену Бећировић посвећује свега осмину своје пјесме, он ефектно дочарава најсвечанији моменат — када краљ Александар оставља Његошу своја најдража одличја: 

То изрече, гадарију скиде,
Да га преци и потомци виде,
Па је на гроб Његошев поставља,
Да преноћи у знак поштовања:
Па Албанску скиде споменицу,
И стави је на свету гробницу
На Ловћену. највишем олтару,
Дар краљевски Вјечном господару.
У највећем броју Бећировићевих пјесама и у скоро свим његовим познатијим пјесмама појављује се вила која је, као и у нашим народним пјесмама, увијек уз главног јунака — било да га подсјећа на догађаје из прошлости, било да му предсказује будућност. У овој пјесми, након што му је пожељела добродошлицу, вила говори краљу Александру кроз која ће мјеста да прође, подсјећа га на знамените догађаје који су се одиграли на тим мјестима, на тамошње јунаке и њихове подвиге, на светиње и знаменитости које се ту налазе истичући њихов историјски, културни и духовни значај. Кроз уста ловћенске виле пјесник сублимира најблиставије тренутке црногорске прошлости. Тај дио пјесме је најобимнији и уједно најзначајнији са естетског становишта. Ту је Бећировић испољио свој пјеснички дар и вјештину. можда више него у било којој другој својој пјесми. Његово версификаторско умијеће овдје је посебно дошло до изражаја. Римовање је спонтано и скоро беспрекорно. Његови складни и естетизовани стихови у овој пјесми одзвањају снажном српском националном » историјском свијешћу, као и православном хришћанском побожношћу. Због свега тога је Долазак краља Александра у Црну Гору једна од најбољих Бећировићевих пјесничких творевина, са обиљем успјешно, стилски градираног, лирског колорита. Када је о стилским средствима ријеч, већ на самом почетку пјесме препознајемо употребу словенске антитезе (карактеристичне за усмено пјесништво словенских народа) која се састоји од питања, негације тог питања и одговора : 

Или Острог Црногорци бране?
Ил' се жени Српски чар Шћепане?
Ил се Марко из Урвина креће?
Од тог бити ниједнога неће.
Јер сад тога ниједнога нема,
Но се народ Црне Горе спрема,
Да дочека свога владаоца,
Александара ослободиоца!
Долази јој војсковођа прави
Да Његоша на Ловћен постави,
Покрајину родну да обиђе
Да га браћа Црногорци виде.
И у овој пјесми налазимо бројна лирска одступања од основног епског усмјерења, нарочито у опису природе и мјеста куда пролази краљ са својом свитом. Индивидуализација лика главног јунака (краља Александра) дата је умјетнички увјерљиво и осмишљено. Он је приказан као прави изданак из народа који се током читавог пута тако и опходи. Топлину односа и међусобног поштовања, Бећировић је приказао сугестивно, али ненаметљиво. Очито је да Бећировић са посебним пијететом пјева о краљу Александру Карађорђевићу, приказујући га као оличење доброте и храбрости. Погибија краља Александра је такође једна од умјетнички успјелијих Бећировићевих пјесама, која има разгранату и широку композицију. У пјесми се најмање говори о самој погибији, већ је тежиште казивања пренесено на збивања прије и послије погибије. Пјесма се састоји од неколико цјелина. У уводу краљ окупљеним главарима образлаже свој пут у Француску и извјештава их о политичким приликама у Европи и на Балкану. Затим слиједи опис краљеве бљештаве спољашности при кретању са паралелом на његове ратничке подвиге. Значајан елеменат пјесме је опис краљевог проласка кроз Црну Гору и његови сусрети са народом који га одушевљено поздравља. И овдје пјесник осликава краљеве симпатије за свој народ: 

Све пролази села и паланке.
Срета тужне без синова .мајке,
Стиже малу ђецу без отаца,
Гледа босе старце код оваца,
Чује сестре ђе за браћом туже,
Види гладне ђе богате служе;
Па их себи зове и дарива.
Нема гаквог господара жива
Да толико сиротињу воли,
Царско срце за сваким га боли.
Затим слиједе епизоде: краљев долазак у Француску и величанствен дочек, сама погибија, одјеци његове погибије у земљи, дирљив сусрет краљице са мртвим краљем, долазак краљевих посмртних остатака у земљу и, на крају, спровод и сахрана. При крају пјесме налазимо један мотив који је присутан и у нашој народној поезији и у Хомеровим еповима. Ријеч је о приказивању коња као разумних бића која саосјећају са својим господарима, а која и сама имају способност говора: 

Кад краљеве понијеше кости
Тад да видиш јада и жалости:
Стаде тутањ друма чавленика,
Док ето ти хата тавленика,
Грозне сузе низ чутуру ваља
То је вранац Александра краља.
Празно седло, господара није,
Зенгије му устурене двије.
Рже вранац господара тражи.
Куне земљу: "Дај ми ишта кажи,
Ко погуби мога господара ?
С ким сам дошо из рата крвава?"
И у овој пјесми појављује се вила, која главном јунаку указује на опасности уз сугестије да одустане од пута. Експресивна снага Бећировићева стиха најбоље се у овој пјесми потврђује и опису Руговске клисуре. Од употријебљених стилских средстава најчешћа је персонификација, хипербола, градација и епитет. Оно што у великој мјери умањује естетску вриједност ове пјесме јесте (на моменте) насилна рима. Бећировић је, наиме, сматрао да без риме нема поезије, те да она лредставља најбитније пјесничко својство. Зато нема ниједне његове пјесме која није римована. Да би доследно спровео римовање пјесник за Александра каже да је "био краљ Југословенаца", а да стари фараони "трошаху дневно милионе". Иначе, форсирано римовање, тј. рима по сваку цијену је, за пјесму која би да буде "цела лепа" — најопаснија неизвјесност — у овом случају Бећировићева пјесничког поступка. Осим тога што представља панегирик краљу-ослободиоцу и ујединитељу, ова пјесма уједно показује колико је и њен аутор подлегао идеји југословенства, којом се тада заносио српски народ.

III


У пјесми Једна кобна септембарска ноћ 1912. године (или Погибија Блажа Бошковића), објављеној такође између два свјетска рата, Бећировић опјевава један трагични догађај о коме се у то вријеме навелико расправљало, нарочито међу учесницима чувене Битке за Скадар. Ријеч је о мучком убиству Блажа Бошковића, команданта Друге дивизије Зетског одреда, које је, по свему судећи, наручио престолонаследник Данило, командант Зетског одреда, уочи самог напада на Скадар. Зато пјесник, на моменат, пјеснички разголићује тајновитост овог убиства описијући Бошковићеве убице, како: 

Сваки бјеше господскога лица,
Ка да служе некаквога принца.
Ово убиство је деморалисало црногорску војску, изазвавши у њој панику и пометњу, тако да су Турци у противнападу повратили Велики Бардањол, кључни положај у одбрани Скадра. Бећировић у овој пјесми наглашава какве је трагичне последице по црногорску војску имала Бошковићева погибија. Његов лик је осликан веома успјешно. Пјесник га приказује као непоколебљивог и одлучног патриоту који је спреман да са својом војском дијели зло и добро, али који истовремено од ње тражи поштовање и послушање, залажући се за хијерархијски принцип утемељен на старој српској војничкој (и хајдучкој) традицији: 

Ми имамо адет од старина
С чим чувасмо Црну Гору нашу;
— Да поштује чета харамбашу,
А он с њима, зло и добро свако
да дијели. И сад ћемо тако!
Бећировић са нескривеним одушевљењем пјева о Бошковићу, дајући суд о његовом чојству и витештву приказујући га као оличење врсног војсковође који без узмака и страха предводи своје ратнике: 

Ђе се жице зубима сијеку,
Гледаћете мене на зеленку.
Складним стиховима, и са потпуном римом, опширно је описан спољашни изглед главног јунака (његова физичка снага и љепота преко описа одјеће и оружја). Тај дио пјесме је, чини нам се, умјетнички и најуспјелији.

I V


Са изванредним осјећајем за значај одређених догађаја у историји српског народа Бећировић је написао пјесму Скупштина у Подгорици, у којој прославља одлуке Велике народне скупштине у Црној Гори, од првог новембра 1918. године, о уједињењу са Србијом. Бећировић је био пјеснички ангажован и у току Другог свјетског рата. Међутим, од свих његових пјесама написаних у том периоду сачувана је (и то само у одломцима) пјесма Јаме у Црној Гори. Сам наслов указује на њена тематска и инспиративна полазишта. Наиме, у овој пјесми Бећировић је помоћу живих, пластичних и скоро натуралистички обојених слика, пуних ужаса, освијетлио сурове комунистичке злочине над недужним народом у Црној Гори, који се по бестијалности могу мјерити само са усташким злочинима над српским народом у овом впјеку. Судбина је хтјела да Бећировић буде људски и пјеснички свједок материјализације Дантеових инферналних визија на нашем тлу. Ова пјесма је несумљиво најаутентичније и најпотресније пјесничко свједочанство о комунистичким звјерствима у Другом свјетском рату, настала као израз пјесниковог интелектуалног отпора и суда ријечи. Народ ју је прихватио као мелем на свјеже ране и као осуду дотад невиђених злочина на сопственом огњишту. Због тога је ова пјесма (поема) штампана као летак који је ишао од руке до руке и који је тако доспио у руке Ивана Горана Ковачића. Мало се, наиме, зна да је управо ова пјесма била инспирација том хрватском пјеснику да напише своју чувену поему Јама. Ова Бећировићева пјесма представља његов пјеснички тестамент и опомену да се опјевани ужаси више никада не понове. Кроз уста ујамљеног мученика пјесник нам поручује: 

Муке наше свијету кажите,
Али братске крви не тражите!
Исту мисао ће четрдесет двије године касније (1984.) изрећи и патријарх српски Герман приликом освећења цркве у Јасеновцу: Да праштамо — морамо, да заборавимо — не смемо! И овдје Бећировића видимо као еминентно хришћанског мислиоца који полази од идеје праштања као од основне хришћанске идеје, али се држи и оног новозавјетног императива: Истина ће вас ослободити!. Умјетнички убједљиво, уз разноврсна пјесничка средства и уз реалистички приступ и поступак, Бећировић заокружује суштину теме коју пјеснички проблематизује.

V


Послије Другог свјетског рата Бећировић наставља да интензивно пише, али сада, за разлику од предратног и ратног периода када је тематизовао и актуелне догађаје и савремене ликове, предмет његовог (озбиљнијег) пјесничког интересовања представљају искључиво догађаји из прошлости, Бећировићево строго окретање тој тематици, осим његовог несумњивог интересовања за њу, условила је и чињеница да је он на савремене догађаје, као и на оне из ближе прошлости (нарочито из тек завршеног рата ) гледао дијаметрално супротно од побједника који су били јасно (читај строго) прописали шта се, и на који начин — смије писати. Нарочито су двије пјесме потврдиле Бећировићеву предратну популарност. То су пјесме: Горски престо и Женидба бега Љубовића. Повод да Бећировић напише пјесму Горски престо (са поднасловом Трагом црногорске историје) била је студија др Бранислава Ђурђева Турска власт у Црној Гори у XVI и XVII вијеку (Сарајево 1953.), у којој је доказано да је Црна Гора током та два вијека плаћала Турцима харач. Широки народни слојеви у Црној Гори који су своју, заиста блиставу прошлост, посматрали романтичарски, максимално је идеализујући, нијесу схватали критички научни приступ историјској проблематици, нити су марили за архивску грађу и формално-правне аргументе, већ су поменуту студију доживјели као груб атак на историју и традицију Црне Горе. Као народски пјесник Радован Бећировић се осјетио позваним да у форми епског десетерца оповргне књишку, историјску аргументацију и да покаже да је Црна Гора "колијевка српских великаша" и "костурница бегова и паша" која, под сваку цијену; никад "мира шћела није". Набрајајући све важније битке вођене са Турцима, све државнике и истакнуте војсковође, побједе појединих племена и подвиге појединаца, као и велика остварења у области духовности и културе (Пивски манастир, Ободска штампарија, Његошева дјела итд.), Бећировић при крају пјесме поставља питање — реторско: 

Па зар трпи понос Црне Горе
Змај ил' вила да је чим прекоре?
Кад смо били турска раја права
Окле нама Махмутова глава?
И у овој пјесми Бећировић испољава дар да замахне стихом и да у дистиху да изванредну и оргиналну пјесничку слику: 

Твоје горе и стијене тврде.
Још турскијем лешинама смрде:
Још лисице на брду Космашу,
Прекљувају старца Кадри пашу;
Још вранови по граду Клобуку,
Московима утробице вуку.
Полемички интонирана ова пјесма представља апотеозу витештву, храбрости и непокорности српског народа у Црној Гори. Бећировићева десетерачка пјесма Жевидба бега Љубовића представља препјев истоимене осмерачке лирско-епске пјесме краља Николе. Краљ Никола је, пак, препјевао пјесму Сватовско гробље на Моринама из збирке Косте Хермана, али за ову збирку Бећировић није знао (наиме, на насловној страни његове десетерачке баладе, која је штампана као брошура, пише да је испјевана "по Николи I"). Женидба је, иначе, омиљена тема епске поезије па је природно што је била предмет и Бећировићевог пјесничког интересовања. Женидба бега Љубовића је грађена на оштрим и драматичним контрастима: племенити бег Љубовић, његова побожна мајка и лијепа вјереница супротстављени су њиховом некадашњем слуги бегу Лакешићу, незахвалном и осионом скоројевићу. Лакешић не само што је преотео вјереницу свом бившем господару и добротвору бегу Љубовићу, већ жели и да га брутално понизи тражећи од њега да му пошаље коња за дјевојку или да му изађе на мегдан. Разборита Љубовићева мајка је одвратила сина од двобоја шаљући по вјерном слуги, потајно од сина, вранца Лакешићу. Пјесма се, завршава тријумфом правде: Лакешићеви сватови се заједно са младожењом, враћајући се са дјевојком кући, мрзну у снијежној планини Морињу. Једино преживљавају слуга и дјевојка. Пјесник успјешно слика како спољашњи изглед својих јунака тако и њихова душевна стања. Изванредним драмским средствима приказана је сцена смрзавања сватова у пустој планини коју је изненада захватило незапамћено невријеме. Кроз читаву пјесму, од почетка до краја, протеже се идеја — чији је носилац мајка бега Љубовића — да ће добро увијек побиједити зло и да се за сваки гријех, прије или касније, мора испаштати. Косовска битка, као најзначајнији догађај у васколикој историји српскога народа, била је снажна инспирација умјетницима различитих изражајних средстава, а нарочито епским пјесницима. Косовски завјет је уцијепљен у српску националну свијест, прије свега кроз народну и умјетничку књижевност и јаку народну традицију која је активно живјела у Црној Гори, као јединој непокореној српској земљи. Црна Гора је била чувар "Лазаревих аманета" (Краљ Никола) и у којој се, његошевски речено, збјежало све оно што се није хтјело "у ланце везати". Као што је познато, кроз цјелокупно своје стваралаштво Његош провлачи тезу, засновану на народном предању и историјским чињеницама, да су Црногорци директни потомци преживјелих српских витезова, учесника у Косовском боју. Краљ Никола такође варира исту идеју. У духу таквог, историјски основаног и утемељеног схватања, и Бећировић ослободилачку борбу црногорских Срба промишља као континуитет косовске идеје и опредјељења "за крст часни и слободу златну". Напајан на изворима такве традиције Радован Бећировић је у Косову нашао своју праву тему коју је надахнуто опјевао у пјесми Косовска битка, насталој на основу пјесама косовског циклуса, традиције и историјских чињеница. Ова пјесма се одликује вишеаспектним приступом теми. Бећировић своје излагање заснива на фактографији (онолико колико је она позната историјској науци), држећи се хронологије догађаја и покушавајући да нам открије њихов дубљи смисао. Са доста оригиналности, широко и комплексно, приказани су главни догађаји: Муратово убиство, изненадни напад Турака, ток саме битке, хватање цара Лазара и његово одвођење код Мурата, погибије српских јунака. Многобројни призори у пјесми дочарани су са пуно драмског смисла и стиховне вјештине. Пјеснички зрело, кроз драматичне дијалоге и монологе, аутор даје психолошки портрет и карактерне особине главних актера. И у овој пјесми, као и у пјесмама косовског циклуса и нашој народној традицији, Вук Бранковић и Милош Обилић приказани су као два симбола, као носиоци двају супротстављених погледа на живот и свијет. Милош је примјер патриоте-подвижника коме су част и образ изнад сопственог живота. Пјесник је у његов лик смјестио универзалне категорије истине, правде и љубави које га мотивишу да изврши свој витешки завјет. Вук је оличење кукавице, издајника и вјероломника у чијој издаји, злоби и зависти пјесник види разлоге српског пораза. Лик цара Лазара је дат снажно и осликан веома емотивно. Он је приказан као еминентно хришћански владар коме је својствена одговорност, честитост, храброст, морална узвишеност и као круна свих тих категорија — светост. Српска Православна Црква га је канонизовала и уврстила у свој календар као светог великомученика, па га као таквог види и Бећировић. Дајући, наиме, на крају пјесме веома узбудљиву и сугестивну слику његове погибије, он каже: 

Царска глава у крви се дими,
Ал' вијенац мученија прими.
У овој пјесми има довољно праве поетске љепоте, природног и логичног тока у приповиједању и описивању, да је можемо сматрати умјетнички успјелом. Суиптилне метафоре доприносе умјетничкој вриједности ове пјесме, будући да је метафорично проглашено правим књижевним основама (Нортроп Фрај). По многим стилскоизражајним специфичностима ова пјесма заузима истакнуто мјесто у Бећировићевом пјесничком опусу.

V I


Теми о улози гусала и гуслара коју су обрађивали и велики српски пјесници друге половине прошлог вијека (Лаза Костић, Ј. Ј. Змај, Војислав Илић), Радован Бећировић је поклонио велику пажњу посветивши јој шест својих пјесама (Академија гусала, Српске гусле, Гусле, Гуслар, Петру Перуновићу Перуну и Танасије Вућић), међу којима су, запажањима, описима и оцјенама најбогатије: Академија гусала, Српске гусле и Петру Перуновићу Перуну. Бећировић посебно наглашава да гусле увијек говоре истину ("српске гусле не знаду да лажу"), да су оне чувале нашу историјску свијест ("ми смо од њих упамтили доста") и да су нам током дугих вјекова ропства биле лијек и утјеха од клонућа ("кроз велика и бурна стољећа, биле су нам утјеха највећа"). Улогу гуслара у српској историји Бећировић скоро да кристалише: 

Кад је Србин највише стрепио,
Гуслар га је надом кријепио.
Оштрио је пјесмом јатагане,
А гуслама лијечио ране.
Највећи број ових пјесама, које представљају апотеозу гуслама, Бећировић је написао тридесетих година овог вијека када у Европи и Америци долази до поновног оживљавања интереса за српску и словенску усмену традицију и када Матија Мурко, Милман Пери и Алберт Лорд, научници свјетског формата, врше обимна и систематска теренска истраживања о нашем народном пјесништву, највише у Црној Гори и Старој Рашкој. Двојици најбољих тадашњих српских гуслара – Петру Перуновићу из Пјешиваца и Танасију Вућићу из Горње Бијеле (Дробњак) — Бећировић је посветио пјеснички простор. Када је ријеч о естетској вриједности ових пјесама, треба истаћи да је пјесма о Петру Перуновићу умјетнички много успјелија. Ово је иначе једна од изузетно ријетких Бећировићевих десетерачких пјесама састављених од катрена, гдје се римује први и трећи а други и четврти стих. Аутор посебно наглашава чињеницу (коју помиње и Мурко у свом раду (Geografija i historija u narodnim epskim pjesmama) да је Петар Перуновић током првог свјетског рата код наших исељеника у Америци, са гуслама у рукама, агитовао да иду и бране отаџбину. У пјесми посвећеној Танасију Вућићу, гуслару чија је вјештина била предмет научне анализе Романа Јакобсона, једног од највећих лингвиста XX вијека и писца незаобилазних студија о словенском епском пјесништву и фолклору, Р. Бећировић се посебно осврће на његову занимљиву и богату биографију. Вућић је пјевао на двору краља Николе и на бројним црногорским ратиштима; посредством Герхарда Геземана боравио је у Берлину и Прагу, гдје су његове пјесме и снимљене; наступао је и пред предсједником Чехословачке Т. Масариком, који га је одликовао Орденом бијелог лава. Иначе, свуда је наступао у црногорској народној ношњи коју Бећировић са усхићењем и до детаља описује. Пјесму Српске гусле Бећировић је написао крајем шездесетих година овог вијека поводом напада на народну епску поезију и гусларску традицију, који су долазили од ондашњих креатора културне политике у Црној Гори. Ријеч је о неафирмисаним књижевницима и полуинтелектуалцима комунистичко-сепаратистичке провенијенције који су били у служби ондашње политичке гарнитуре у Црној Гори, а данас су протагонисти екстремне антисрпске политике појединих странака и псеудокултурних и псеудонаучних удружења (тзв. Crnogorsko društvo nezavisnih književnika, тзв. Crnogorski PEN centar, тзв. MAtica crnogorska итд. ). Разлог њихове кампање против народне поезије био је превасходно тај, што она убједљиво говори о развијеној српској свијести у Црној Гори и што, по природи ствари, афирмише оне категорије које представљају суштину историјског идентитета Црне Горе, а то су Православље и српство. У вријеме комунистичког фалсификовања историје управо су те двије категорије биле проглашене за јерес. Иза декларативног оспоравања умјетничке вриједности народних епских пјесама (које су идеолози расрбљавања Црногораца проглашавали "пјесничким туморима") крио се покушај оспоравања цјелокупне историје, традиције и меморије Црне Горе, коју је народна поезија (са)чувала и афирмисала. Негаторски однос идеолошки острашћених културних арбитара према народној епској поезији, подстакао је Бећировића да у пјесми Српске гусле још једном истакне значај и улогу гусала у очувању српске националне свијести и православне духовности и да са чуђењем притврди - упитно: 

Манастири и свето гудало —
То је српску вјеру сачувало.
Па тај олтар зар да се угаси,
Који име Србиново спаси,
И зар данас да се роде људи,
Да не слуша кад Србин загуди?
У великом броју Бећировићевих пјесама дати су развијени ликови истакнутих црногорских жена. Ту се налазе свијетли примјери њихових моралних подвига и храбрости. У пјесми Старе Црногорке он набраја имена познатих "женобаша" и "чоек- жена" које су достојне славе и адекватне пјесничке хвале.

V I I


Бећировићеве религиозне теме су честе колико су честе и религиозне алузије, мисли и асоцијације давате узгредно и фрагментарно у појединим пјесмама. Пјеснику је религиозност унутрашње пјесничко својство, језгра и потка шире мисаоне мотивике. Она из његових пјесама зрачи и дјелује изнутра. Бог му је алфа и омега, свеприсутан и свепрожимајући. Било да говори о себи или свијету око себе, о прошлости свога народа или о подвизима великих јунака, о њиховом етосу и судбини, Бећировића увијек прати његов хришћански поглед на свијет и вјерничка сигурност. Сав је окренут етичким вриједностима које произилазе из "православне филозофије истине", тј. хришћанске догматике. Зато је етичка димензија његове поезије религиозно одређена, она емитује православно, светосавско схватање витешке човјечности. Путу Свету земљу је најзначајнија Бећировићева пјесма са религиозном тематиком. Исповиједајући своја осјећања која су га прожимала током ходочашћа по Светој земљи, он је испјевао десетерачку пјесму несумљиве умјетничке вриједности. Осим тога, ова пјесма више него било која друга његова пјесма, показује Бећировића као пјесника мисаоних диспозиција. Он је у њој рефлексивно дубљи, неголи у било којој другој својој пјесми. Она проговара дубином доживљаја божанске стварности. Импресионира пјесниково познавање старозавјетне и новозавјетне историје. Разрађеним пјесничким сликама пјесник је читаоцу приближио догађаје описане у Јеванђељу о Христу, као и познату причу из Старог завјета о Аврамовој спремности да жртвује сина Исака. Набрајајући редом знаменита мјеста која је посјетио током свог боравка у Светој земљи, Бећировић опјевава догађаје који су се одиграли на тим мјестима или су на било који начин везани за њих. Свакако је највећи утисак на њега оставио доживљај на Велику суботу на Христовом гробу: 

У суботу око неко доба
Сину огањ са Христова гроба.
Расклопише анђели небеса,
А Бог огањ од облак искреса
Да вјерују људи у чудеса.
Нек вјерују они који виде,
Да ће опет на земљу да сиде!
Радован Бећировић није опјевао само српске владаре и истакнуте јунаке, него и велике српске светитеље, од првог српског свеца Јована Владимира до најновијег — преподобног Јустина Ћелијског. Пјесма Ропство, женидба и смрт зетског владара Јована Владимира 1016. г., нађена је у његовој пјесничкој заоставштини. Надахнутим стиховима Бећировић је опјевао чудесну повијест о љубави кнеза Јована Владимира и Косаре, кћери бугарског цара Самуила, као и Владимирову мученичку смрт. Аутор у први план даје Косарин морални портрет, њено истинско богољубље и човјекољубље. Она је оличење духовне и физичке љепоте и носилац најузвишенијих моралних назора. У оквирима пјесме о светом Јовану Владимиру, Бећировић говори и о крсту цара Владислава који је овај послао Светитељу као знак добре воље, а који је у ствари представљао залогу преваре и средство да се српски кнез домами у Преспу и погуби: 

Тај крст пуних десетак стољећа,
На срамотну превару подсјећа,
Те у њему нараштаји виде,
Докле људско ништавило иде.
Са посебним надахнућем и љубављу Бећировић је пјевао о Светом Василију Острошком Чудотворцу, чије се мошти налазе у манастиру Острогу недалеко од Никшића, града у коме је пјесник провео велики дио свога живота. Захваљујући томе он је веома често ишао на богослужења у ову велику српску православну светињу. Слушао је приче острошких калуђера и многобројних вјерника о чудесним исцјељењима код ћивота Светог Василија. Бећировићу је импоновао и борбени дух овог великог архијереја који се за вријеме свога владиковања, енергично и успјешно, супротстављао сили агресивног ислама и римокатоличког прозелитизма: 

То је српског рода дика:
Био вођа устаника,
Друг старијех бесмртника.
Носио је под мантије,
Самокресе, пушке двије.
У овој пјесми посвећеној Светом Василију поводом тристогодишњице његовог престављенија, Бећировић и надахнуто опјевава, прије свега, његов подвижнички живот и ревновање у "острошкој хладној ст'јени" гдје је још за вријеме свога земаљскога живота чинио чуда. Снага његове молитве је учинила да из острошке стијене потекне вода: 

По његовој благој молби.
Острошка се греда проби;
Зби се чудо једног дана,
Изби вода ко с Јордана.
У двјеста тридесет седам стихова у осмерцу са пуном римом, Бећировић је мајсторски опоетизовао његово житије са посебним смислом да нагласи оно најважније, а да при том не заборави ни ситне детаље који употпуњују слику о Светом Василију. У овој пјесми пуној оригиналности, енергије и пјесничке свјежине, Бећировић луцидно запажа чињеницу да се св. Василије као митрополит и пожртвовани пастир бескомпромисно обрачунавао са непријатељима православне вјере и повјеренога му стада, али да је, с друге стране, досљедно практиковао заповијест из Јеванђеља о опраштању личним непријатељима: 

Ко га вређа — он опрашта.
Ко га мрзи — он га схваћа,
Он све људе зове браћа.
О светом Петру Цетињском чудотворцу, Бећировић говори у више пјесама, али је његов лик најпотпуније и најсугестивније дао у пјесми Морачки хајдуци (са поднасловом Погибија Хасан-бега Мекића око 1798. године). Пјеснички надахнуто и зналачки, Бећировић је вајао његов психолошки лик, посебно истичући његову изузетну улогу коју је као владика миротворац, државотворац и војсковођа имао у историји Црне Горе: 

Сузе рони и Богу се моли,
Отоманској сили да одоли;
Домовину своју да прошири,
Завађена братства да помири.
Веома увјерљиво и реалистично, помоћу сугестивних слика и поређења, дочарана је духовна и интелектуална снага светога Петра, као и његова спољашност: 

За то му је лице као зора,
А још само непросуте кости,
Од дугога поста и старости.
...............................
Пет странијех језика говори.
С јадима се великијем бори,
Те је рано изгубио здравље,
За мир Божји и за православље.
Кријепи га духовна висина,
Ка Јована Захарина сина,
Кад је спава у мртвачкој скрињи,
У далекој јорданској пустињи.
Његова наредба Црногорцима да достојно сахране Хасан-бега Мекића представља најбољи показатељ српског витешког односа према непријатељу: 

Па нареди Петровић владика:
Сахраните српскога крвника
С почастима како доликује.
Стамбол данас за њим јадикује.
У пјесми Стеван Пиперски, написаној у дванаестерцу, Бећировић је опјевао овог великог српског светитеља који се у XVII вијеку подвизавао у једној ћелији у Пиперима. Његов лик је дат реалистички вјерно. За разлику од светог Василија и светог Петра Цетињског, који су својим архипастирским позивом били усмјерени да буду народни вођи у борби за одбрану вјере, слободе и отаџбине, св. Стеван Пиперски није био на тај начин ангажован на национално-ослободилачком плану. Зато се и по својој спољашњости он разликује од ове двојице: 

Нит је има копља нити буздована,
Нити о рамену бистра џефердара,
Нит за пасом пушке, ни оштра ханџара;
Не носаше људску телесину на се,
Нит' јуначке токе да му прси красе.
А сјетимо се само како Бећировић описује светог Василија који носаше под мантије "самокресе, пушке двије". Међутим, пјесник истанчаног нерва ни једног тренутка не губи из вида чињеницу да се ова тројица српских светитеља у духовном смислу ни најмање нијесу разликовала. Напротив: и свети Стеван Пиперски, једнако као и св. Василије и св. Петар "на срцу немаше мржње ни освете", па за то као и они, бјеше "доброћудан и благ ко мало дијете": У пјесми Горски престо Бећировић, поред осталог говори и о Светом Сави, првом српском архиепископу и по ријечима оца Јустина "нашем првом бјегунцу из времена у вјечност". Након што конастатује познате чињенице његова животописа, Бећировић пјеснички успјешно осликава смисао Савиног бјекства у манастир: 

Побјего је од славе и лажи
Да духовно пристаниште тражи.
Пјесму Духовна ризница Бећировић је посветоо преподобном оцу Јустину Поповићу поводом његовог упокојења 1979. године. Овог великог теолога и духовника, кога је лично познавао, Бећировић доживљава као духовву ризницу и као богоугодника који је живот посветио служењу Богу, истини и правди: 

Служио си истини и правди,
А живио у разумној нади,
У спасење и у васкрсење.
И сад вјекуј, духовна ризнице,
На обали ријеке Бистрице,
Уз темеље од цркве Ћелије,
Поред кости Бирчанин Илије.
Осим ових пјесама посвећених великим српским светитељима, Бећировић је написао пјесму Пророк Илија у којој је опјевао овог великог старозавјетног пророка и светитеља, иначе једног од најпоштованијих светитеља у српском народу. Снагом свог религиозног надахнућа и несумљивог пјесничког талента Бећировић говори о пламеном карактеру овог светитеља и борца за правду и вјеру, а против разврата и неморала који је владао у јеврејском народу за вријеме владавине безбожног цара Ахава и његове жене Језавеље. У само седам катрена испјеваних у осмерцу и девет уводних дванаестераца, аутор је мајсторски смјестио најважније догађаје из светитељевог житија. Уводни дио пјесме је посебно значајан у погледу пуноће пјесничког доживљаја, гдје се свети Илија показује као чудотворац и пророк: 

Молитвом и постом заслужи код Бога,
Те је Јордан штапом раздвојити мога.
Васкрсава мртве. Облак га је слуша,
Да му пушти кишу, да завлада суша.
Са доста успјелог пјесничког замаха, аутор даље описује како је у пустињи гавран светитељу доносио храну и како се жив вазнео на небо пламеним кочијама које му је послао Господ.

V I I I


Радован Бећировић је био снажно везан за свој завичај и о њему је често пјевао. Завичај је за овог пјесника био неисцрпно врело мотива и непресушни извор инспирација. Врхови Дурмитора, Војника, Лоле, Крнова, Јаворја и Сињавине — планина које окружују његово племе и које је свакодневно гледао са кућног прага — снажно су дјеловали на пјесника, активирали његову мисао и интезивирали му осећања и имагинацију. Нарочито се, попут многих српских умјетника, надахњивао снагом, величином и љепотом Дурмитора и његове околине. Због тога је скоро дурмиторски исклесана и његова најкраћа пјесма. У само једном катрену који чини пјесму Дурмитор, Бећировић скоро беспрекорно заокружује своје инспиративно усхићење: 

Страшно нешто силом украшено,
Савршенство богодавног зида.
У предјелу људског расадника
Кип стравични облаке раскида.
Застајање даха пред овим планинским горостасом није могло бити, ни краће, ни једноставније — ни успјелије оријечено. Као траг разуздане лавине која за собом оставља чудне контуре по кожи дурмиторских урвина и точила звече ови стихови звуком истинског доживљаја. Опјевао је Бећировић и дурмиторске "крше и точила", Савину воду, љепоту Црног језера и град Пирлитор Војводе Момчила. Током свог дугог пјесничког живота Бећировић је написао скоро цијеле циклусе на завичајне теме: Дурмитору, Дробњаци, Витешка схватања, Смаил-ага Ченгић, Војвода Илија Косорић и Мехмед паша Селмановић, Вуку Лопушини, Гаврилу Шибалији, Исаилу Томићу, Ћеле кули и др. Осим тога у великом броју фрагмената расутих у више његових пјесама не могу се мимоићи дурмиторски мотиви.

* * *


Рођен у Љевиштима, славном ускочком збјегу и природном утврђењу, одрастао и највећи дио живота проживио у дробњачком селу Горњој Бијелој, Бећировић се формирао у аутентичном епском амбијенту, слушајући предања и гусларске пјесме о борби српског народа за слободу, уопште, и о војевањима Ускока, Дробњака и Морачана, посебно. Ове околности као да су га предодредиле да његује и афирмише епску традицију, чојство и витештво својих племеника и свијест о њиховој заједничкој прошлости и судбини. Тако је у пјесми Смаил-ага Ченгић побједа над Турцима и погибија Смаил-аге на Мљетичку 1840. године приказана као заједнички подвиг и успјех, дјело братске слоге и људског прегнућа. Овјековјечио је Бећировић у својим пјесмама учеснике скоро свих крупнијих догађаја из дробњачко-ускочке повјеснице.

I X


У последњим годинама свог пјесничког рада Бећировић је написао аутобиографску пјесму Живот без живота у којој освјетљава свој трновити животни пут и горка искуства. Детаљно хронолошки, са мноштвом медитативних фрагмената и сентенци, суптилних запажања и коментара, пјесник набраја многобројна искушења, муке и патње које су му биле стални животни пратилац. Опјевавајући свој "живот без живота", трагедије у породици (губитак шесторо дјеце и брата), учешће у ратовима, робовања у миру ("робово сам код девет владара"), жигосања и шиканирања на идеолошкој основи, материјално сиромаштво и сталну борбу за голу егзистенцију, Бећировић само узгредно истиче да је, на крају, његово огромно богатство — у мирној, чистој савјести: 

Велике сам муке подносио,
Тешко бреме страдања носио.
.............................
И куда сам земљом пролазио
Сто сам пута на смрт долазио,
Ал' сам вазда гледо и пазио,
Те нијесам ни мрава згазио.
Овим стиховима као и читавом пјесмом Живот без живота, Р. Бећировић је сугестивно исказао свој животни кредо, своје "вјерују". Као православни вјерник, у духу новозавјетног учења о окретању другог образа и у складу са хришћанским ставом о односу према личном непријатељу и према проблему освете, Бећировић одлучно стоји на становишту да је боље и душекорисније бити угњетени него угњетач, бити оштећен него оштетити, бити мученик него мучитељ. Био је јачи од искушења времена и успио да надвлада све људске мржње и неправде.

* * *


И да закључимо:
Бећировић је пјесник доказане и постојане стваралачке снаге и завидних вриједносних домета. Изграђујући преко шест деценија свој епски пјесмотвор, а остајући вјеран традиционалним вриједностима епског наслеђа, успио је да убједљиво искаже сопствено виђење српске историје и жилу куцавицу времена у коме је живио. Дакле, вриједност Бећировићевог епског опуса је не(о)спорна. Међутим, ваља рећи да је та вриједност истовремено неуједначена што преусмјерава суд о њеној укупној тежини и крајњем домету. Његова је поезија значајна не толико по својим литерарно-поетским и стриктно естетским вриједностима већ, прије свега, по томе што она синтетизује то опште, универзално, естетско, и оно специфично духовно, које карактерише искуство, менталитет, карактер, историјску судбину, тј. дух једног народа. Као српска, ова поезија је превасходно одређена својим српским духом и у томе је садржана њена главна вриједност са аспекта историје српске књижевности. У основи Бећировићевог пјесничког надахнућа и расположења је српска прошлост, прије свега историја и традиција Црне Горе. Њена специфична улога у историји српског народа, њена "борба непрестана", њена егзистенција и њена судбина, била је основна диспозиција Бећировићевог пјесништва коју је он даље успјешно епски уобличавао и онеобичавао. У Бећировићевој поезији, у њеним темама, мотивима и идејама, у сликама, ријечима и метафорама, осјећа се Црна Гора као "колијевка српских великаша", као "гнијездо српскијех сила" (Никола I); осјећа се њен српски дух и дах, њено историјско искуство и судбина. То је уједно изражено у идејама које имају универзалну људску вриједност: (идеје живота, смрти, васкрсења, борбе, слободе, љубави и праштања). Радован Бећировић Требјешки је у својим пјесмама успјешно васкрасавао вријеме бојева и још успјешније оживљава.'' душевна стања српских витезова задојених "вјером Обилића". Његово пјевање је примјер емотивне блискости пјесника и јунака. Лако је, наиме, уочљиво да Бећировићеву поезију карактерише изузетна пјесникова присност са историјским личностима о којима пјева, тј. са својим књижевним ликовима. Он се према њима односи са својеврсном мјешавином поштовања, љубави и дивљења. Тако је овај пјесник опстао и постао јачи од искушења времена.