Књигу пише Скадарски Везире,
Ђе Морача у блато увире,
У сред Зете земље, на Ћемовску,
Ђе је паша искрцао војску,
На крваве Куче да удара,
Па им Турчин бурунтлију шара,
На кољено кучкијех главара.
Ситну књигу у Куче оправља,
А у књизи пише и поздравља:
„Што вас Куче црни врази уче,
Те крваво оружје носите,
И царевој вољи пркосите,
Правите се неки Словенисти,
Какве ви је од тога користи?
Какви Кучи и какви јунаци
Кад живите као пустињаци,
Празна дроба о кашици скроба.
Не води се са Султаном борба!
Сви носите пушке кремењаче,
Да не дате цареве хараче,
Султан који с по свијета влада,
Чуо како ваше племе страда,
Смилова се на такве невоље,
Па сидите у Ћемовско поље,
Да цареве примите дарове,
Главарима Ћурке и Саруке,
Сиротињи да напуни руке,
Само часну ријеч да нам дате,
Да у туђа добра не дирате,
И оружје цару да предате,
Ово пишем по Његовој жељи,
Да живимо као пријатељи.
Акол' ово не примите к знању,
Надајте се јаду и поклању,
Не мислите Кучи да вас страшим,
Све ћу ваше племе да распрашим,
Онда Кучи на племенском збору,
Отписују српскоме злотвору:
Великоме од Скадра Везиру,
,,Дај нас једном остави на миру,
Потурице одавно се знамо,
Зар оружје тебе да предамо,
Чим чувамо образ и слободу,
Да га дамо српскоме изроду.
Заједно смо на Косово били,
Мрко вино уз рамазан пили,
И шарали ускрсова јаја,
Па сад тебе да будемо раја,
Заједно смо дошли са Карпата,
Знаш имамо под Сибиром брата,
Великога Московскога Риса,
Те Словенску остварује миса,
Па што онда велики небрате,
Пушти хрђу те почину на те',
Водиш на нас турке азијате,
У стару се политику надаш,
Да завадиш Куче па да владаш,
Силе нема која земљом креће,
Што је народ надживјети деће,
Крај ће доћи и твоме бесуђу,
На рамена носиш главу туђу
Кад те неђе сретну Црногорци,
Да ти за гроб не знаду потомци,
То ће ти се најпосле десити,
Људождере и диве несити,
Но се прођи крвавије брда,
Нако да се свијет с тобом спрда,
Кад везиру такви абер дође,
Распореди своје војсковође
Бушатлија с Ђуљом кад раскрсти,
Издајника нађе што се крсти,
Барјак прими на вратима Тузи,
Да пред силом турском калаузи,
Сила турска удари на Куче,
Све на силу мисле да потрче,
А остало, да под сабљу оде,
Што је женско да у ропство воде,
Неби турци били такве среће,
Да ту неби домаће несреће,
Те несрећа стара и слијепа,
Јадно кучко племе поцијепа,
Два се силна братства разродише,
А одсвакуд Турци навојштише,
Али Кучи Дрекалова соја,
Бране куће и огњишта своја,
Турска сила двадес пута већа,
И домаћи јади и несрећа,
Изгореше хиљаду домова,
Од Ћемовска поља до Комова,
Ту погибе сто педесет Куча,
Да извуку робље из обруча,
И бранећи куће и огњишта,
И рањене мичућ са бојишта,
И турака преко пет хиљада,
Сахранише код Медуна града,
Тако Кучи страшан отпор даше
Док лешеви кланце затрпаше,
Народ збјежа у малу Ријеку,
У пећину вучју колијевку,
Све планине плачу од ужаса,
Кличу турци „ту ви нема спаса"
За шест дана јуначки се бране,
Док им неста хране и џебане,
Ту су жене с бешиком у руке,
На вратима убијали турке,
Бритвама им откидале главе,
То су биле вукобаше праве,
То су врата што немају врата,
А ниоткуд нада и индата,
Да им дође и на муци спаси,
Да се људска лоза не угаси,
Војеводе Дрекалова Лала,
Но Бог посла нека му је хвала,
Из Роваца јато соколова,
И пред њима Мину Радулова,
Из пећине Куче избавише,
Те вјечити спомен оставише,
Нека прича девето унуче,
За пећину у крваве Куче,
Како јунак јунака помаже,
Ђе кроз турске засједе и страже,
Са старцима и с рањеницима,
У зору су били у Ровцима,
На срамоту паши и турцима,
Умакоше кроз малу Ријеку,
Да их турци живе не сијеку.
Ту ноћ жена дванајест на броју
Малу дјецу подавише своју,
Да са плачом и са јауцима,
Неби бјегство откриле турцима.
* * * *
Данас после два пуна вијека,
Та пећина и Мала Ријека,
Вежу Куче и камена Ровца,
Као да су од једнога оца...
Још Куч прича жени и дјетету,
О Ровцима своме вилајету,
За то племе и Мораче двије,
Под слободним сунцем ђе се грије,
Ту живјеше шест година близу,
Док витешку пребродише кризу,
Три пут турци за ово вријеме,
На ровачко удараше племе,
Да Ровчане на силу пригнаду,
Кучко робље цару да предаду,
Ал' се Кучи и Ровчани бране,
И четују на четири стране,
Те се Кучи турском муком хране.
Но везиру додијаше даве,
На Ровчане и Куче крваве,
Да све држе друме и богазе,
Турске даве у Стамбол долазе.
Но кад Турци немогоше ништа,
Зову Куче на огорелишта,
Да се врате и све да им плате,
За мртве се нагодише лако:
„Мрли бише једиом свакојако"
Те се Кучи вратише на Бесу,
Али Турци за бесу нијесу ...
У Кучима у ледној Пештери,
Каљени су људски карактери,
У прегнућу и у тврдој вјери,
У живоме огњу и у крви,
Грабећи се ко ће гинут први,
Ђе су људске важиле ријечи,
Образ био од живота пречи.
Глава, робље, кућа и имање,
Све је било од слободе мање,
Та је народ Дрекалова трага,
С високијем знањем располага,
Вјерова је у своје прегнуће,
Пошље ноћи да доди свануће.
Нијесу се у злу покајали,
И за то су мушки истрајали,
Гинули су у великој нади,
Да ће знати нараштаји млади.
Ови страшни мегдан цијенити,
Ђе не смије Оро да улети,
Ђе и данас крвав запис стоји,
„Одакле су Ровачки Хероји,
Избавили сој Дрекаловића,
Испод оштре сабље Бушатлића",
Докле љуцка величина иде,
Сами Турци Кучима завиде,
Зборили су Малисори љути,
„Кад бих некад моро погинути,
Од вакије љутије змајева,
Мајка на гроб нека ми запјева,
Дрекаловић кога посијече,
За њим нико нека не лелече".
Тако чоек о чоеку суди,
Кад су оба јунаци и људи ...
|
