Хајте браћо да се послушамо.
И да ове гусле окушамо,
Да чујемо пјесму и гуслара,
За јунаке и времена стара,
И за црне дане и земане,
Кад су швапски џелати и војске,
Запосјели кланце Црногорске,
Те једноме славноме народу,
Петвјековну отели слободу.
Направили велике злочине,
Што јунаци и људи не чине.
З6ог једнога њиховога леша
Што је био све границе преша.
Извршише крваву освету,
Нечувену нигђе у свијету,
За једнога воћу зликоваца,
Убили су сто Црногораца,
Од Крнова до града Никшића,
За зликовца Фрања Ферјанчића.
И у томе мучкоме нападу,
У Никшићкој Жупи на Заграду,
Стравичну су направили жртву.
Оставили ни живу ни мртву
Жупљанина Ђиласа Радоја.
Такве главе и људскога соја,
И момачке виле на бијесу.
Моје очи гледале нијесу,
Таквог вучјег ода и корака,
И таквијех очи у јунака,
А изнад њих обрвице двије,
Као соко крила кад развије,
Вучји зуби а хајдучка уста,
А тргла га наусница густа.
А низ врат му густа коса пала,
Какав бјеше мајка му кукала?
Мрка чела а лица весела,
Крупна гласа госпоцкога стаса,
Но што снађе тога горостаса?
На великој правди од погани,
Ал' је за то поста витез славни.
И ка човјек заслужан по свему,
Да уз гусле пјевамо о њему,
И у славна Црногорска кола,
За наквога сивога сокола.
Који страда зашто, и због чега?
Шпијуни су оптужили њега
Да оружје у потаји крије,
И да нешто с Комитима шије,
Па га муче тајну да открије,
Ил' отрова чашу да попије,
Везаше му наопако руке,
Па вјешали на гвоздене куке,
И на сваке ударали муке,
Ватра му је под ноге горела,
А на глави коса изгорела,
Под нокте му клинце угонили,
На бездану јаму наводили,
А момачке зубе поломили,
Онда муку Принципову праву,
По кап воде да капље на главу,
Некад ледне некад воде вруће,
То су биле муке свемогуће,
Тврђи бјеше од камена станца,
Ни синови Вујадина Старца,
У Лијевну на зломе удесу,
Више муке трпјели нијесу,
Кад му муке додијаше тешке,
Говораше ријечи витешке:
,,Ви нијесте јунаци ни људа,
Док живите у таквој заблуди,
Да роб свезат, од вашег зулума,
Остат мора без људског разума,
Да се прича за ваше поганство,
И пропало Аустријско царство,
Свака сила заврши се ничим,
Ал' ја мртав могу да се дичим
Што ми баста живот да изгубим
А да вашу сабљу не пољубим,
А погани што немају стида,
Они бити људи неће нигда.
Из буњака не ниче цвијеће,
Шпијун никад чоек бити неће,
Нит ће поток постати ријека,
Нити поган родити чоека,
Никад поље није било страна,
Нит издајник јунак од метдана,
Не мислите љути крволоци,
Осветиће ово Црногорци,
И ваше ће поганске чутуре,
Останути кроз ове гудуре",
Све им њине грдне мане каза,
Докле може давати аваза,
Брдо јада на Њега се сручи,
Ал' и даље оста да се мучи,
Јер некаква сила не допушти,
На мукама душу да испусти,
Док полуђе у окове туђе,
А отац му на постељи лежи,
Ка срчани болесник најтежи,
Него мајка несрећна Радуша,
Са откупом и митом покуша,
Велике је муке поднијела,
Те за сина откуп донијела,
Сто хиљада аустринске круне,
Да му тамо младост не сатруне,
И таде му дадоше слободу,
Кад не треба Богу ни народу.
Мучениче Ђиласу Радоје,
Ко би муке описао твоје?
Не би рука Караџића Вука,
Ни пола ти описала мука,
Ал' ће Жупа твоја колијевка,
У живе те писат довијека,
И заисто га уписати треба,
У највише мученике неба,
Његово је измучено тјело,
Припремљено за велико дјело,
И по томе јаду и злочину,
Још његово тјело не почину,
Но ето му мученичке кости,
Још бијаху на путу вјечности,
Болова је ране без мелема,
По горама ђе склоништа нема,
За петнајест година и више,
Били су га вјетрови и кише,
Врућа љета и студене зиме,
Природа је ратовала с њиме,
Ледне слане у јесење дане,
Грдне су му покривале ране,
Обија је и љети и зими,
Док вијенац мученија прими,
Свуд га сестре по горама траже,
Неко бану да му мајци каже,
„Немој више да се надаш сину,
Јуче ти је у Шару планину,
Твој Радоје погинуо јатко,
Твоје сунце заладило јарко,
Убише га на граници страже,
Није знао одзив да им каже,
То што страже од свакога траже.
Ту Он нађе ранама лијека,
Црн му барјак на дом довијека,
Доста су га потуцали јади,
По насеља птица и звјеради,
Он је живот завршио тако,
Ал' га нећеш препознати мајко.
Ни по стасу ни момачком гласу,
Ни по лицу на сину јединцу,
Кога земља небу препоручи,
Да се више смири и не мучи,
У насеље рајско да почине,
Презирући нељудске злочине" ...
Свака сестра за браћом болећа,
Брацку љубав гаји и осјећа,
Па и сестра Радојева, Сава,
Женска глава али сестра права
Није могла срцу да одоли,
Но у зиму о светом Николи,
Зањ, га оде у Дукађин равни,
Те кроз Чакор Пометеник главни,
У Жупу га догна и сахрани,
Ђе његови леже преци славни,
Њега што је за поштење страда,
Њега што се у побједу нада,
Горског Вука са села Заграда,
Кога сломи зликовачка банда,
Сад дом његов као прамен таме,
И зидине опушћеле чаме,
А у њима нема нигђе ништа,
Црно трње расте из огњишта
Мјесто дима диже се прашина,
А зидине попала машина,
Радојеве сестре разудате,
Гледају му куле обурвате,
Опушћеле њиве и ливаде,
Обаљене струге и ограде,
Исјечене шуме и воћњаци,
А грозе се браћа и рођаци,
Како му је камен био мајци?
Поштен чоек кад тудије мине,
Згрози му се на пусте зидине,
Кад остане чавка иза јата,
Тражи сестре што немају брата,
У њихову роду да преноћи.
Ђе Радоје никад неће доћи,
Нит ће додит одиве ни људи
Ђе не свиће нити зора руди,
Кукавица мртво робље буди
Дуго ће се и за дуго знати,
За Радојев оџак ископати,
За његове јаде и несрећу,
Угашену ватру и свијећу ..
|
