О томе пјесма каже:
Нек се нико не зарече живи,
Да велике муке не доживи
Кад дочека што се нада није,
Мијушковић Шћепан из Повије
Без икакве његове кривице,
Бацише га на дно безданице,
У Требјесу поред Грачанице!
Та проклета јама у Требјесу
Ни Турци је надили нијесу
Ни дивина: Вуци ни лисице
Но откуд је ове улизице
У сред црне ноћи натуташе
Те оружје своје обрукаше!
Како Шћепан са браћом пострада?
Једно јутро бану изненада,
Црна Гарда из Никшића града,
Шћепан бјеше на сред винограда,
Јер он живи од зноја и рада!
И ту су их лишили слободе,
Калабић му говорити оде:
,,Ти си онај који ствараш буну,
Који тражиш црногорску круну,
Ви сте Гору узбунили Црну,
Краљ Николу да на престо врну!
Калабић га терети и каже:
Да засебну Црну Гору траже!
И да Шћепан црне мреже плете
Да доведу краља из Гајете,
Још Шћепана и браћу терете
Да донесе паре из Гајете,
Те по шуми хране зеленаше,
Издајнике домовине наше!
И на вјерност неће да се куну
Под наш барјак и под нашу круну!
Знаш Шћепане то нијесу гатке
Но ја имам о тебе податке,
У дан радиш луке и читлуке,
А поноћи идеш у хајдуке!
То се више трпјети не може
Нек ти ноћас јунаштво поможе,
Па пошто им тако подвалише,
Онда на њих муке навалише!
Виђе Шћепан грдну погибију,
Да ће ноћас сва три да убију
Онда Шћепан говорити оде:
Калабићу хрђо и изроде
Шумадинац, Цинцар али коси,
Зар су такви с' људима односи?
Ти све лажеш што о нама кажеш,
Због круне се непреотимамо,
Само прошлост, никоме не дамо,
Ја без краља ниједнога могу,
Но тражимо једнакост и слогу,
Да смо као два рођена брата,
У држави Срба и Хрвата,
А не да смо безусловно робље,
Па нек ђаво носи круне обље,
Ал смо против тебе и свакога,
Ко је против отачанства мога!
Пет вјекова ове горе наше
Са крвавом борбом не престаше
И зато си дошо да ме мучиш,
И ти да ме на поштење учиш,
Удараш ми на руке лисице,
Вријеђаш ми ране с Брегалнице,
Просипате на све стране новце,
Убијате врсне Црногорце,
Зар се тако дуг велики враћа
Што смо за вас дали као браћа?!
Зар да гинем од браће џелата
То ли нам је за Мојковац плата?
За Говедар и за Брегалницу.
И данас ме водиш на кланицу!
Пешић наше, заведе војнике,
И њихове побра ловорике!
Те вас данас туђе перје кити,
Црна Гора народ племенити!
Зар јединство такво да спроводи,
Кад се таква политика води?
Сад слушајте како пјесма вели,
Када су их под бедем довели?
Ноћ је очи извадила дану
А Калабић мајору Шћепану
Сунце зађе у дубине морске,
И залади крше црногорске!
А завлада ноћ црна и тмуша,
Бог је сами са небеса слуша,
Мучеништво три Мијушковића
Под бедеме од града Никшића
Од крваве руке Калабића!
Па ноћ црна кад би казат хтјела,
За велика не људска недјела
Калабића и његове гарде
За Шћепана и велике јаде,
И проклету јаму у Требјесу,
Гдје Шћепана надили нијесу!
За пуније три мјесеца дана!
Но по гласу, злогласнога врана,
Који бјеше кости намириса.
И на јаму крвнички кидиса,
Јуначкога меса да обиде,
Тамо људи пођоше да виде,
Ноћ оправи црну птицу врана,
Те он њима каза за Шћепана
Што то други знати није мога,
За Шћепана Милутиновога,
По вијању и грактању врана
Пронашли су витеза Шћепана!?
Док Шћепана по јамама траже,
Већ Калабић у прогласу каже:
,,Побјега је Шћепан из тавнице
Краљ Николу да на престо врне!
Ал ко тога убије бандита,
Или јатак ил контра-комита.
Благо њему докле му је трага,
Даће мо му два товара блага
|
