Долетио црна птица вране,
Са Дечића на Љевишке стране,
Ту је вране пао и запишта —
Те забуни цијела Љевишта,
И сва села до доње Мораче.
Црни вране настави да гаче:
"Је ли кога у планини жива,
"Који би ми истину кажива?
"Да га питам и да би ми каза'
"Ђе је кула Чечовића Лаза,
"Јел' му мајка у животу стара,
"Е бих с њоме мало разговара,
"Ко ми за то казати умије,
"Да разминем све сунтулије,
"Јер не летим одавно 'вудије.
"Ево љета осамдесет прође,
"Још нијесам заграјао овђе,
"Нити пио крвавије чаша,
"Од како је проша делибаша,
"Те се више никад враћа није.
"Ја сам свједок турске погибије.
"Кад сам пошље великије зала,
"Кљува главу Ибричића Фазла,
"Потурице из Никшића града,
"На обору Бећирова Рада,
"Тудије сам вијек оставио;
"Давно било па заборавио.
Ал' чу вр'ана Ускочко чобанче,
Па га шуткат' стаде да не гаче
"Муни вране црно ти грајање,
"Ти си баксуз и твоје падање!
"Кога тражиш шта си захтијева,
"Данас нема вила ни змајева ?
"Да ти кажу о Лазовој мајци,
"Њих су љуцки прождрли облаци;
"Но ја ћу ти казат немилице,
"Црни вране необична птице,
"Ја сам твоје разумио приче.
"Слушај вране то се мене тиче:
"Јер ти лажеш што за тебе кажеш,
"Да од давно меса не залажеш;
"Ти си скоро проша' са Мојковца,
"Кад си кљува главу мога оца;
"Те те бјеху наћерале птице.
"С говедара и са Брегалнице.
"Ал' да имам пушку моју драгу,
"Ка што моји стари носијагу;
"Ђетињу би прикупио снагу,
"Дао бих ти перје твоје врагу;
"Да испустиш живот на мукама,
"Ал' кад немам пушке у шакама;
"Казаћу ти црна птицо вране,
"Да не летиш низ Љевишке стране,
"Јер ти није потребито ништа,
"Због Лазара слазит у Љевишта.
"Овђе скоро у мјесецу јулу,
"Браћа су му оставила кулу;
"И издигли под Лолу планину,
"У ту јадну постојбину њину
"На Ускочка стара катуништа,
"Зато немој ићи у Љевишта.
"Но ако те такве мисли гризу,
"Катуни су ниже тебе близу;
"Па ти гракни то није далеко,
"Тад ће тебе опазити неко.
Кад је за то разумио вране,
Звекну кљуном у јелове гране;
Ал' некако дрско и манито!
А запишта танко гласовито,
Те пробуди Лазареву мајку:
Црни вране на црну уранку!
Кад је птицу разумјела црну, —
Одмах стара из постеље трну;
Виђе врана па стаде да виче:
"Од куд јутрос, божји злосретниче?
"Одакле те виле оправише?
"Какви ли те врази донијеше?
"У ту нашу врлетну Морачу!
"Ђе буљуци дивокоза скачу,
"Ђе су вуци довијек хајдуци,
"Ђе барјаке погубише Турци,
"Ђе крв љуцка землљу замијеси,
"Ти ту доша без јада нијеси.
"Па ми кажи од које си банде?
"Какве имаш да ми кажеш јаде?
"Да те судба донијела није?
"Од крваве земље Арбаније?
"Ђе су била разбојништва стара,
"Дал' ми сина познајеш Лазара?
"За лијепу варош Подгорицу,
"Чува тамо цареву границу;
"Он је тамо отишао лани,
"Да нас брани и да мајку храни,
"Па ме јутрос црна птица тражи
„Но ми барем по истини кажи,
"Ела вране, живота ти твога,
"Знаш ли ишта за Лазара мога,
"Чини ми се по талику своме,
"На сну моме и доласку твоме,
,,И по слутњи која ми се крије;
"Да ми Лазар у животу није,
"Па ми кажи немој ништа крити;
"Вићу вране добро неће биги?
Кад је вране разумио стару,
Па јој поче причат о Лазару:
"Црна чавко Лазарева мајко!
"Ја не смијем да лажем никако,
"Бог ме сами за јада створио;
"Те се црним ка пањ огорио,
"Ево има шест стотина љета,
"Дата ми је ова дужност клета,
"Те у јаду проводим часове,
"И несрећне преносим гласове.
"Ђе ја падам ту је вазда тама
"За то ћеш се увјерити сама;
"Видиш какво носим перје на се,
"Али ћу ти црње казат гласе:
"Ја сам јутрос са Хотских висина,
"А познајем твог Лазара сина —
"Момка млада и црномањасга,
"Црне су му вјеђе као ласта,
"Крупна ока а чела висока,
"Преко паса танак ко московка;
"Широке му плећи два аршина,
"Кад идаше лети ка машипа;
"А бијела јуначкога лица,
"Тек га мало тргла наустица,
"Дивна стаса подмашита врата,
"Гледа сам га гладан по два сата;
"Како скаче скока са момцима,
"Са Хотама и с Црногорцима;
"И бача се рамена камена,
"Као момци старога времена.
"Не бјеше му мане ни зазора,
"Па син да је од Задра Тодора;
"Ал' се зањга немој молит' свецу,
"Он ти мртав лежи на Крушевцу.
"Стегни срце гвозденијем пасом,
"Те се бори са црнијем гласом;
"Кога нећеш моћи поднијети;
"Сина ће ти мртва донијети;
"Кад му кости у Морачу врну.
"А сад слушај злу судбину црну,
"Ђе ти сина потреви несрећа;
"Како му се утрије свијећа.
"На граници земље Арбаније,
"Нигђе крша ни бријега није;
"Што нијесу шанци нрокопати,
"А у њима цареви солдати.
"Подижене карауле скупе,
"Пограничне разређене трупе;
"Те на браник домовини страже,
"Ту се момци одабрани траже;
"Који змију смије ухватити
"На запету пушку ударити;
"У помоћ се своме другу наћи,
" Ил' Арапу на мегдан изаћи.
"Те у здравље овијех бораца,
"Мирно спава чобан код оваца;
"Јер су наше утврђене страже,
"Да не пређу стране шпијунаже.
"Док навали тридес Арнаута;
"Про стијена и камена љута,
"Све најбољег ђе су нашли Хоту,
"Да границу пређу на срамоту;
"Арнаути силни и бијесни,
"Ама кланци тврди и тијесни;
"А у њима Чечовић Лазаре,
"Од ускочке породице старе.
"Не да лако проћи про границе,
"Без велике грдне касапнице;
"Него чета на јуриш кидиса,
"Да на силу пређу преко виса.
"Љуљ-Ђуровић-Белош из Селишта,
„И Чечовић Лазар из Љевишта;
"Двије вође ископања овога,
"Загнаше се један на другога
"Прије дана и зоре бијеле,
"Да јуначки мегдан подијеле.
"Бјеше сјајни мјесец на заходу,
"Поздрав дава земљи и народу;
"Њих прехлади за вазда двојицу,
"И остави срећа обојицу.
"Крвав мјесец зађе за Румију,
"Јунаци се чуват не умију;
"Докле му се кућа не зацрни,
"Једанак им пукли карабини.
"И срећа их послужила лоша,
"Лазар закла Ђуровић Белоша;
"Изломи му ребра као дрва,
"А чету му растјера безстрва,
"И Ђуровић мушки отпор даде,
"Ни његова на празно не паде —
"Но погоди делију Лазара
"И прси му јуначке распара!
"Погоди га љута маузерка,
"Ал' нит' јекну нити залелека, —
"Но још стоји на ноге јуначке,
"Гледа влаке од крви качачке;
"Но кад преста борба и пуцање,
"Ал се зачу лелек и кукање.
"У Хотама на бијелој кули.
"Е јест нешто Белошевој були.
"Мора да је јади неки тиште!
"Зоре нема Лазар на бојиште —
"Чека црну зору дако сване,
"Али му се охладише ране.
"Још лијепо зора не раздани,
"Они с'њиме на Крушевац равни;
"Ал судбину ко ће спријечити,
"Кол' човјека мртва лијечити;
"Стаде Лазар с'душом да се бори,
"И потоњу ријеч изговори:
"Своме друштву ноћас што га двори:
"Браћо моја ја морам мријети;
"Од судбине што свијем пријети.
"Жао ми је оставити свијег,
"Али шта ћу кад се мора мријет!
"Ја сам живот за државу дао.
"И за то ми мријет није жао.
"Па вас молим браћо и јунаци,
"Јавите ми тужној мојој мајци.
"Мртав 'нема да нареди ништа
"Само нек ме носе у Љевишта,
"Да ми моје сахране тијело,
"Под Рзачу крваво ждријело;
"У гробове мојијех предака,
"И ту ће ми земља бити лака".
"То изусти и очи заклопи,
"Живот му се скрати и утопи;
"Десетога мјесеца августа,
"Остаде му брзометка пуста,
"У клисуре Хотски је висина,
"И ти мајко без онаквог сина!!
Кад вран црну исприча истину,
Он се диже небу у висину.
Да некоме опет изненада,
Глас донесе великије јада,
Но кад стара разумјела врана,
Кука, пишти, лица уплакана;
Хоће очи да извади своје,
А нека је за невољу јој је;
Сузе лије у прси се бије,
А нека је чудит јој се није,
Па да неће престајати нигда,
За наквијем сином од завида,
Кад му браћа за то разумјеше,
Љевишана тридес окупише,
Сад његово изнијеше тјело;
На врх Лоле ђе зимују виле,
Ђе су многе погибије биле.
Код катуна Ахмета Баука,
Ђе су кости Лопушине Вука;
Па одатле низ Љевишке стране,
Ђе су и сад кости некопане,
Босанскије ага и бегова,
Ал' га кућа не виће његова;
Нити кућа нити нико више,
Ту његове кости сахранише;
У Љевишта ниже ,,Коњеваче"
На извору ријеке Мораче.
А „Ћаф Миљаш" крвава флотица,
Његова ће бити споменица,
Држава му ратну кулу даде,
У знак ове јуначке награде;
Да се зове у времена стара:
,,Караула Чечовић Лазара"!
Куд ће виши ступац знаменити,
Куд ће љепши спомен вјековити;
Но урезат име у флотице,
За одбрану државне границе.
|
