ЧОБАНСКО ГРОБЉЕ НА ПЛАНИНИ МОКРОЈ У ШЕКУЛАРУ


Пореклом је из Васојевића.
Династија Караћорћевића,
Из Тршића Вука Караџића,
И војводе Петра Бојовића,
И Мусић је Стеван од Сјенице,
Васојевић испод Сјекирице,
Ђе се Мокра планина протеже
И за њу нас историја веже,
И лијепа њена панорама,
И крвава нечувена драма,
Ту су на њој тридест и три гроба,
Из онога несретнога доба.
Кад су по њој крстариле чете,
Ради пљачке и ради освете.
Туда Марко проша је на Шарцу,
У сватове Петру Шекуларцу
Туда бјеху карауле царске,
За вријеме силе Отоманске,
Ту посјече пашу Шеховића,
Миљан Вуков из Васојевића,
Тудије су Мојковачки лави,
Оставили љуцки траг крвави,
Под планином гора се зелени
Куда скачу Срне и Јелени.
Пећина се види окомита,
Уточиште вила и комита,
Из те горе од памти вијека
Марсенића извире ријека,
И доље се у Лим улијева,
Купалиште Вила и Змајева.
Једно јутро још ни зоре нигће
Горска Вила страшан призор виће,
Па кликује са Мокре планине,
У Шекулар три сата даљине,
Зове Вила војеводу Дашу,
Зар не знате за несрећу вашу,
Јутрос ви је силан Омер Вуча,
С Климентима на катуне руча,
Чактаре ви скида са овнова,
И ископа тридесет домова,
И чобана тридесет и тројицу,
Све то сручи у једну гробницу,
Није душе остануло живе
Без утече дијете Јосиве,
Још му нема шеснаест година,
А Омер га ћера на дорина,
Одиста га погубити шћаше,
Ал некаква сила не даваше,
Под Омером дорат се спотаче,
А дијете стркну и умаче,
Божија му сила омогући,
Да утече и да доће кући",
Вила преста и више је неста.
А глас даде Вуково дијете,
Како су их поклале Клименте,
Како су им овце одјавили,
И колибе љетње попалили,
И пасји су изгорели колац,
Зар је човјек толики зликовац,
Кад је ово разумио Даша,
Па он поја манита кулаша,
И за њиме седам харамбаша,
И јунаци браћа Шекуларци,
Пјешке иде Љевачина Вуче,
Дорат му је заплијењен јуче,
Док ево ти Комнен барјактара,
Јуначине са сред Шекулара,
Какав каур и каквога раста,
Бедевија под њим брњатаста,
За пасом му леденце двије,
Крсташ му се у десници вије,
Ал не иду за овцама трагом,
Него да се срету с Омерагом,
Но пријеко ухватише путе,
Да претеку Малисоре љуте.
Засјекоше пролазе у гори,
Да не могу проћи Малисори,
Ни проћерат овце ни говеда,
Утврди се у шанце засједа,
Попадаше иза засијечи
Ту се живе не чује ријечи,
У то Вуча са плијеном стаса,
С четом љутом крвавијех паса,
Већ одлуку бјеху донијели,
Како плијен да се подијели,
Мислили су да су у омаку,
И да у Плав буду на конаку,
Пјева Вуча кукала му мајка,
Припијева Дашу и Љевака,
Ђе си Даша јад те у дом наша?
Зашто раниш у подрум кулаша?,
Знам да ти је казало дијете
Па ти не смје поћерат Клименте,
Ђе је ноћас Љевачина Вуче,
У планину што се не извуче?
Да он овце и чобане стражи,
Но ће чашу млијека да тражи,
Суво парче љеба да придави,
Пушти Вучу овце те одјави.
Кад тридесет љешева сахрани,
Нека проси да се хљебом храни,
Све то слуша Љевачина Вуче,
Из руку му Лазаринка пуче,
Омер паде у зелену траву,
Даша стаса окиде му главу
Запуцаше пушке из ендека,
Стаде горе и планине јека,
Јаве Турци овце без чактара,
Воде голе коње без самара,
А пси вију за празне торине,
А дружина Омерова гине,
У крваву мјесту Приједолу,
Крвавоме Плаву на помолу,
Пуца пушка гора одлијеже,
А Клименте почеше да бјеже,
Већ на браве не окрећу главе,
Не познају планине и кланце,
Свуд сретају љуте Шекуларце,
Ћераше их до зелена Лима,
Каква пуче погибија с њима,
Не утече ока за свједока.
Да се прича док је Арбаније,
За велике погибије двије.
Нарећује Комнен с бедевије,
Да се нико усудит не смије,
Да рањена крвника прибије,
Јер то љуцки ни јуначки није,
Срамота је туђу чашу пити,
И рањена човјека прибити,
А вран ће им на спроводу бити.
А Мокра ће планина на гласу,
Докле по њој снтна стада пасу,
Бити свједок овога покоља,
Шта уради дивља самовоља,
Што нам паде Омераги Вучи,
И нашто га црни враг научи,
У спавању ћецу да покоље,
Без икакве нужде и невоље,
Код оваца чобане поклати,
То не бишс турци Азијати,
Урадили у своме бијесу,
То Гусари радили нијесу,
Вуча с јатом крвавије паса,
Знадоше ли да им нема спаса,
Од крвника од Шекулараца,
А поклали ћецу код оваца,
Мислили су здраво да се врате,
Заслужену казну да не плате,
Што содомски направише гријех,
У планини ће љетује снијег,
Направише гријех вапајући,
Поклаше их у сну спавајући,
Небеса су поручила земљи,
Признати су као светитељи,
А њихови јадни родитељи,
Тридест и три побише мрамора,
На планиип Мокрој код Чакора,
Ал од кад им погибија пуче,
Ту падају са небеса луче.