О Јустине, Српске Цркве сине,
Бог једини с небеске висине
По Његовој великој милости
Спасио те од људске пакости,
Да одмараш у Његове дворе —
Заједнице људске - добротворе!
Што преживље осамдесет љета
Све пишући знаменија света.
Докле људска величина иде —
Покољења будућа да виде.
Све си своје мученичке дане
Привијао на Христове ране,
Служио си истини и правди
А живио у разумној нади
У спасење и у Васкрсење.
И сад вјекуј, духовна ризнице,
На обали ријеке Бистрице,
Уз темеље од цркве Ћелије
Поред кости Бирчанин Илије.
Ал' ту глава Војводина није,
Него су је оглодале тице
На бедему код цркве Ружице!
Но те молим, духовна свјетлости.
Да опростиш мојој маленкости.
Што сам има толико смјелости.
Мртво биће, што по земљи гмижем,
Да ја себе из прашине дижем —
Да ја пишем о твојему лику,
О великом богоугодннку!
Никшић,
8. мај 1979.
|
