Разбоље се Фрањци-Јосиф први
На душу му љуцке пале крви,
Попаљена села и катуни
У крвавој Кривошијској Буни.
Сад признаје да је био кривац
Као владар као Самодржац,
Па му нешто дунуло у главу
На сан гледа пољану крваву.
Пије кафе из чаше крваве
Вечерава са стола крвава
Слуша на сан да кукају мајке
Нека на љеш нека на утарке.
Слуша како мала ђеца пиште
На згариште и огорелиште
Гледа на сан птице и лисице
Како вуку љуцке утробице,
Гледа како у његово име
Српска села под Орјеном диме.
Снаоди га некека несрећа
Све то њега на гријех подсјећа.
Нит умире нит му боље бива
Како заспе сваке јаде снива
Море гази с мртвијем се љуби
Дошло му је свијес да изгуби.
Чини му се да га неко зове
Питао је старе филозове
Али нико не зна да му каже
Да то њега мученици траже
И нико му не може помоћи
Од зла што га снаоди по ноћи.
Ал га сила некака намора
Те се крену из царскога двора.
С њим господа и велика свита
Ал не смије нико да га пита,
Куд да иду и на коју страну
Ал' га нешто тишти на Балкану.
Тамо ђе је потписа злочине
Па му савјес неда да почине.
Није лако заборавит гријех
Док на морски изађоше бријег,
Па отоле у Залив Которски
Под високи Ловћан Црногорски.
Изађоше на морској обали
Ђе су спремни хатови чекали,
Па отоле на коњу и пјешке
Своје тешке да окаје грешке.
Са њим пође которски Бискупе
Молитвама гријех да искупе
Изађоше под село Црквице
Код студене јаме безданице
То се зове Јама Угљешина
А пуна је швапскије лешина,
Који труну у подземној тмуши
Све о цару и његовој души.
Па Угљешин Поток кад сагледа
Па се цару вјеровати неда,
Ђе толика сила да се сручи
То је оно у сну што га мучи.
Ту је тада Фрањци-Јосиф први
Гледа страшне водопаде крви,
Та је човјек великога звања
Лио топле сузе покајања.
Куми земљу и војничке кости
Тешки гријех да му се опрости.
То су биле ријетке прилике
Да цар моли за милост војнике!
Онда воска и тамјана вади
На гробове њине да прекади,
Тамјан дими а горе свијеће
Цар се нада да патити неће.
Онда преће на друге кланице
Код Гркавца крваве Фолтнце,
Па отоле преко Лупоглава
Ђе хиладу остадоше глава.
Док их срете Дворничко Ждријело
Што је и сад крваво цијело
И ту Бискуп чита опијело.
Ту је Фрањо племенито реко:
Баш је ово од Бога далеко
И признајем да смо били криви
Пред народом који овђе живи.
Камен коси по Русији проси!
Куд нас-амо црни ђаво носи
На овој ћу Кривошијској њиви
Мрамор побит да довијек живи.
С мојијем га јадом повезати
А на њему слова изрезати
„Овђе војска ћесарева труне
Драги камен из његове круне,
Ту су пале три хиљаде пуне,
За вријеме Кривошијске Буне"
Па пошто се и њима одужи
Цар отоле напријед продужи.
Тамо ђе се летурђија служи.
Ко је мога томе да се сјети
Да се нада царевој посјети,
Да ће доћи неко бјеше река
Па је доша народ да га чека.
Пред покровом Христа спаситеља
Ради виђет Цара тлачитеља,
И ова су забачена села
Данас једно чудовиште срела.
Који носи три на глави круне
Па је чуо народ да га куне
Због несретне Кривошијске Буне.
Па је стига у горе Драгаља
Да опере оно што је каља
Дочекаше Цара како ваља.
Ка што личи јуначкоме соју
Да пред свету богомољу своју,
Ни крвника да не увриједе
Цар је река на челу бесједе:
,,Ја сам доша код овога храма
Да се кајем и помирим с вама,
Крв просута нека ви је проста
Ђе сам и ја кривац био доста".
А рече му поп Самарџић Трипко:
„Ти уради што то неби нико
Шта си мога урадит лошије
Но попалит племе Кривошије.
И проћерат народ про границе
На божијој правди без кривице,
И толику љуцку крв пролити
Залуд ћеш се Господу молити.
Толике си јаде замирита
Да те ђаво за грехове пита!?
|
