Ја бих пјева уз гусле полако,
Ал' ко плаче није пјеват лако,
Још ме гусле храбре и соколе,
Но ме грдно братске ране боле,
Што им ниђе не нађох лијека,
Но боловат морам довијека.
Ђе је главу оставио младу,
У Пљевљима у Таслиџи граду;
Умријет ћу прежалит га нећу,
Јер је лакше свијет умирити,
Него братске ране замирити.
Па су моја малаксала плућа,
Немам више мушкога прегнућа.
Стари су се дани избројили,
А сваки ме јади освојили;
Немаштина и инокоштина,
Сиротиња и сиромаштина,
И зли људи - Бог нека им суди!
Презиру ме кад се молим Богу,
Не вјерују да живјет не могу!
Из главе сам зубе погубио,
А шесторо ђеце изгубио.
Како живим сам ме Бог убио;
Три сам страшна преживио рата,
Трљало ме свашта преко врата!
Сто сам пута у сну залелека,
И на срцу сваке јаде пека.
Ка дијете од петнаест љета,
С хајдуцима по гори авета,
Док сам запа у крвничке руке,
Те мучише мене и хајдуке;
Живијех се намучио мука,
У пивару Јанковога Вука,
О коњскоме месу и о репи,
А јеле ме змије и акрепи!
У Бедем се Никшићки распада
И у Крај сам Богданов запада,
У Бечке сам казамате лежа -
Из логора њемачкије бјежа,
Низ велику маџарску равницу,
Три пут хватат на Руску границу.
И заточен у града Ледена,
Те радио у фабрици креча,
И тада сам о Светоме Саву,
Препливао ријеку Сазову,
Да утечем и да спасим главу.
Кроз шуме сам Аустријске бјежа,
Са звјеркама под пећине лежа
И ноћива на стабла букова,
Међу јата горскије вукова.
Живио сам у Сигмунд Хербергу,
Ђе робови савезнички бјегу,
Ту нас Шваба у жицу загради,
Те изгибе од зиме и глади -
Седамдесет хиљада и више,
Ту јуначке кости оставише,
Жив из тога бездана изађох,
И опет се на слободу нађох
Да се борим за уједињење,
Те крвавих дрвље и камење
И грдније допануо рана,
На Крнову пољу од мегдана.
Па умало не изгубих главу.
У тврдоме кланцу Лупоглаву.
После био несрећан у браку.
Без имања на туђу сокаку!
Склањао се од људске пакости.
И страда сам у дане младости,
Без искуства и од наивности,
Што не знадох за људске слабости.
И падао у многе глупости,
Робовао код девет владара,
Хранио се с куке од кантара!
И живио од зноја и рада,
Али с мене нико није страда,
Нит' заплака нити је закука,
Нити црну кошуљу обука.
Велике сам муке подносио,
Тешко бреме страдања носио,
Клео сам се троном идеала —
И ту ми је мајка закукала.
И тада сам ка изгубљен био,
Од браће се по горама крио!
Распада се у подземној тмуши,
Али ми се небо не оглуши,
Бог ме сами спаси од крвника,
Од комшије, од солољебника-
Али људи од пера и знања,
Пошље страшне борбе и поклања.
Пустише ме на слободу жива,
Од прилике — ни права ни крива!
Сад у ову домовину нову,
Још ме браћа издајником зову.
Ал' кунем се чим се људн куну
И гробова ђе ми стари труну -
Од Требјесе до града Одесе,
Да нијесам за свога живота
Прут сломио из туђега плота.
И куда сам земљом пролазио,
Сто сам пута на смрт долазио,
Ал' сам вазда гледа и пазио,
Те нијесам ни мрава згазио,
Али свашта рекох и претекох!
Нит' сам чије сироче заплака,
Нит' на душу душманина мака,
Нити у зло нечије притака;
Али имам осталије мана,
Више но је у годину дана.
Зато Богу одговор ћу дати,
Па нека ми грешна душа пати.
Највише сам себе гријешио,
И узлове туђе дријешио,
Па ко ми је за то река: "Хвала"
Те сад жваћем трске идеала!
Без имања и осигурања,
Без пензије и без инвалиде,
Ал' то живи не оће да виде,
Па ни мртви неће да ме чују,
Ал' ми исто често поручују,
Да у њино пређем предузеће,
Ни тамо ми боље бити неће;
Јер је лакше превалити бријег,
Но најмањи заборавит гријех,
И остадох по некој судбини
Као суво дрво у планини!
Остах сваком вјетру на помету,
И свачијој вољи на измету -
Уклањам се с пута и дјетету.
Шесет љета код државе мајке,
Не зарадих на ноге опанке.
Већ ни пјевам, нит стихове стварам.
Ал' с гуслама себе разговарам;
Но смрт ће ме с њима раставити,
Онда ћу их сину оставити,
Нек прелазе из руке у руку,
Деветоме моме праунуку.
|
