Ти Обилића Пољано, прометејско
поднебље, Ти што си достојна
Свога славног имена, учини ми
срцу на вољу, да пресади ову
живу ријеч, у крвавој стопи Твоје
мученичке земље, из које је поникла
најславнија људска лоза!
Пет вјекова Крвава Пољано,
кадио те је, осветнички дим из
сјајних цијеви, џевердара и кубурлија!
Двадесет господара испод Орловог —
крша, са шаком осветника, и са
отетим оружјем, бранили су понос и
слободу своје земље, те се и данас по
тебе познају крваве стопе, Гласника са:
Вртијељке, Царева Лаза, Убала, Круса,
Мораче, Дуге, Мљетичка, Граховца,
Вучјег Дола, Острога, Фундине, Скадра,
Брегалнице, Мојковца и безброј других
разбојишта.
—Са тебе је Обилића пољано, Књаз
Данило поручива поробљеној браћи:
Да је на прагу дан слободе, када бих
ја приста бити војник пред шатором
Обреновића".
Преко тебе је Нагоркињо, протутњио—
Књаз Никола на помамном хату, са
исуканом сабљом, кликујући
громогласно:
„Замном Црногорци у крвави бој, да
помажемо браћи Херцеговцима, кидати
— ропске ланце. Како ти на баштини
Црнојевића? погубише „Господарев
бријест" твоју — перјаницу, под
којим су Црногорци писали —
мегдане највећим освајачима Европе!
Петнајест нараштаја крвавих,
освајачких оклопника, замиритали су,
те труну у твојим тврдим ждријелима,
под мртвачким покровом.
Ни Ћуприлић једно велико ништа, ни
Омер-пашина година ни Његошева смрт,
ии турски дарови ни Данилова погибија''
ни сијасет осталих недаћа, немогаше
савладати витешки дух једног малог
али страшног народа, који је био злом
усукан, Косовко уз Твоје — велико
име, јер си му ти крваве јатагане
оштрила, вјером и надом ТИ стара
московска — вило, химно и свијетли
образе српског племена, ризницо
споменика древне насеобине, неумрла
истино и историјо великих поплава —
мутних времена. Теби Милошева
Пољано — која си гријала у њедрима
јадно избјегличко робље, постојбино
горштака и гусала, најславнија
Пољано, свих времена и свих
народа. Теби, теби што си равна себи,
Теби слава и хвала: Во вјеки вјека
— АМИН
Од разуре Требјесе Требјешки 1789—1919
|
