Горди Скадре, тврда качанице,
Црногорска грдна касапнице,
Најгласити на крајини граде,
Црногорски узалудни наде!
Залуду ли за те крв пролисмо
И на силу Цару освојисмо.
Бог т' убио планине и кланце
Што позоба браћу Србијанце,
С' њима пуни шанце и канале
Док Европа пошље ка из шале,
Србе врати, а Турке помами,
Те осташе Црногорци сами,
Да се за те без никога боре
Ти позоба цвијет Црне Горе;
Зубима су жицу прекидали,
Један другог са коља скидали,
На бајонет у шанце скакали,
Живе Турке под пушком ватали.
Све отели силом на срамоту
Зачудили Цариград и Порту.
Ђе спратише Турке код Есада
У касабу Скадарскога града,
Те цареве коње поједоше
И од муке Скадар предадоше.
Есад оде с војском на кулашу,
Са сломљеном сабљом о ункашу
Па сад Скадар крај српске границе
Еј, неправдо, проклета царице!
Кад се на њ'га српска снага дала
Европа је с Балкана гледала,
Па сад, ето, њени дипломати
Кадри бише српски Скадар дати,
Те витешке кости и гробови
Постадоше свијетски робови.
Претрпјеше крваву пресуду,
У морскоме ђавољему суду,
Коју онај потписао бјеше
Те га братске ране не бољеше.
Еј, Србине, што ти на то приста,
Докле траје крста од три прста.
|
