1964 — 1975 VI осмољетке |
Као под тмурним облаком дасам Ка црни Гавран без тебе јасам Дан ми је сваки тежи и тежи Туга и јад ми на срцу лежи Ал нека нада ко да ми вели; „И црно може да побијели" отац ПАВЛЕ Кукањем бих црну пробудила земљу, Ал тебе не могу па ти сине вељу: „Да ми на сан дођеш тебе мајка моли Дати виђу рану дако ти преболи" мајка МИРУНА |
1953 — 197б техиичар |
Дивне главе црногорске Доша бјеше тек из водске Љепшег сина и. унука Нема да би камен пука И пострада у Платије Са пет друга бираније Ту донешен ка из рата Из Морачког сломоврата И ту су му црне кости Угашене будућности Озрнићи код Никшића |
1950—1964 |
Овђе ми је закопата Кућа моја ископата Мој Милоња син јединак У њ'га мајка наду имах Ал дијете злу невјешто Те од струје дирну нешто Сагоре га живи пламен Би му мајци у дом камен Јединци су лоше среће Ту Вран често долијеће, Ђе је танко ту се кида Мене свитат неће нигда Куд остави црну мајку Да ти чамим у залатку Нит да живим нит умирем У што очи да упирем У крш ови из далека Ђе и мене земља чека, Да ме мртву жеља мине Црне мајке црни сине МАЈКА АНЂЕЛИЈА роћ. ЛАКЕТИЋ |
Цетиње 1958 — 1963 |
Ово је споменик нашијег јада Наше Невене нашега нада Ово је гробница нашега брака Ми смо несретни Отац и Мајка Од кад нам наше чедо настрада Ми се топимо у мору јада, Она нам бјеше живот и очи Зато јој данас на овој плочи Пишемо живу ријеч и слику Нашој Невени нашем јединку отац ДАНИЛО |
1938 — 1977 |
Трошно му тело овђе одмара Из Зете земље Бечић Лазара Који је у саобраћају страда Тамо код древног Париза града "Удовица му остаде млада Међу два сина као два града Рођаци, браћа и сестре миле Осташе без брата без горске виле У овој земљи — земљи горштака Загрлиће га Отац и Мајка А ови мрамор што вреди блага Подигоше му ђеца и љуба драга Да му у свијет знаду потомци Да су Словени и Црногорци И Црна Гора да им је мајка, Да су потомци славних јунака И да би вијек вијеку каза Да су ту кости: Бечића Лаза |
Овђе двоје чобанчади Погибоше од стријеле Та безгрешна ћеца бјеху Обадвоје из Бијеле Т бијаше Сретен Зорић И Милева Шћепановић Па нек прича у земане Ови овђе мрамор камен Ђе невину ђецу поби Из стихије живи пламен, Те Радисав и Радосав Из љубави спрема брата Дигоше му спомен ови А Милеви мајка Ката |
Једног дана изненада Вран загракта с Балшин Града Јер умрије тога дана Каварића Милијана И овђе јој младос труне Но с чим мајка да се куне? Кад немају друге среће Престајати кукат неће Дан бијели изгубише Да ли ће им свитат више? |
СЛАВКО (1940 — 1969) и РАДЕНКО (1953 — 1969) Пјешивци |
Ко наљеже нека сврати "Нека види и запамти Полом браће Перовића На опасност те подсјећа Погибоше овђе оба У најљепше своје доба У њихова кола тешка Подвуче се страшна грешка Али срећа кад откаже Снага љуцка не помаже, Свуд комади од аута Лижијаху испод пута И делије два ђетића Милосава Перовића, Поломјене кости њине Леже пред Храм Бороњине |
1933 — 1977 |
Вељко Станков Станковићу Љуцки сине и кућићу Пред кућом ти крви влака А у кући црна чавка Самохрана твоја мајка Која дневи ноћи кука Тога јада и јаука Нит синова нит унука Под барјаком црне боје Плачом пере ране твоје.. |
1969 — 1973 |
Судбино црна несреће мајко Како нас за срце уједе вако Зашто нас тугом у црно зави Без Жељка сина те нас остави? Прикупи снагу ђетињу слабу Загрли свога Ђеда и Бабу На њино крило дако оздравиш И нама црну поздрав оправиш. |
1925 — 1977 под Дурмитором |
Волио је дружељубље Волио је кола лака Да се пење на планине Ближе муња и облака, И погибе возећи се На вратима древне Тузле Где судбина и несрећа Замрсише своје узле, И овђе му младост труне У Понору земље црне Ал варница једна оста Да се ватра не истрне?.. |
1958 —1977 студент технике под Дурмитором |
Овђе је сахрањен -Вуко Ђурђић Од старине Дробњак и кућић Њему се мдаду срећа оглуши Тамо ђе сиње Море пјенуши И ту је донешен с Јадранског мора Кремештак љути из Дурмитора, И та је срушена његова младост Цијелог овог племена жалост А за све јаде стрица му Ника Који га за сина узе јединка.. |
МИЛИВОЈА БУЛАТОВИЋА 1924 — 1966 у Штитову |
Ту ђе ови мрамор стоји Ту вјекују јади моји Због непажње и кривице Некаквога незналице Који овђе мину стави Па ни каза нит објави Но прекрши закон рада Те мој црни син настрада И на ову страшну мину Миливоје мој погину отац ВУКОТА |