РАНКО П. ЂУРОВИЋ
1964 — 1975 VI осмољетке
 

Као под тмурним облаком дасам
Ка црни Гавран без тебе јасам
Дан ми је сваки тежи и тежи
Туга и јад ми на срцу лежи
Ал нека нада ко да ми вели;
„И црно може да побијели"

отац ПАВЛЕ

Кукањем бих црну пробудила земљу,
Ал тебе не могу па ти сине вељу:
„Да ми на сан дођеш тебе мајка моли
Дати виђу рану дако ти преболи"

мајка МИРУНА


МИЋО ВАРАЈИЋ
1953 — 197б техиичар
 

Дивне главе црногорске
Доша бјеше тек из водске
Љепшег сина и. унука
Нема да би камен пука
И пострада у Платије
Са пет друга бираније
Ту донешен ка из рата
Из Морачког сломоврата
И ту су му црне кости
Угашене будућности
 

Озрнићи код Никшића


МИЛОВАН БЕЗМАРЕВИЋ
1950—1964
 

Овђе ми је закопата
Кућа моја ископата
Мој Милоња син јединак
У њ'га мајка наду имах
Ал дијете злу невјешто
Те од струје дирну нешто
Сагоре га живи пламен
Би му мајци у дом камен
Јединци су лоше среће
Ту Вран често долијеће,
Ђе је танко ту се кида
Мене свитат неће нигда
Куд остави црну мајку
Да ти чамим у залатку
Нит да живим нит умирем
У што очи да упирем
У крш ови из далека
Ђе и мене земља чека,
Да ме мртву жеља мине
Црне мајке црни сине
 

МАЈКА АНЂЕЛИЈА
роћ. ЛАКЕТИЋ


НЕВЕНА КОЗИНА
Цетиње 1958 — 1963
 

Ово је споменик нашијег јада
Наше Невене нашега нада
Ово је гробница нашега брака
Ми смо несретни Отац и Мајка
Од кад нам наше чедо настрада
Ми се топимо у мору јада,
Она нам бјеше живот и очи
Зато јој данас на овој плочи
Пишемо живу ријеч и слику
Нашој Невени нашем јединку
 
отац ДАНИЛО


ЛАЗАР БЕЧИЋ
1938 — 1977
 

Трошно му тело овђе одмара
Из Зете земље Бечић Лазара
Који је у саобраћају страда
Тамо код древног Париза града
"Удовица му остаде млада
Међу два сина као два града
Рођаци, браћа и сестре миле
Осташе без брата без горске виле
У овој земљи — земљи горштака
Загрлиће га Отац и Мајка
А ови мрамор што вреди блага
Подигоше му ђеца и љуба драга
Да му у свијет знаду потомци
Да су Словени и Црногорци
И Црна Гора да им је мајка,
Да су потомци славних јунака
И да би вијек вијеку каза
Да су ту кости: Бечића Лаза


Случај на планини ЛОЛИ
 

Овђе двоје чобанчади
Погибоше од стријеле
Та безгрешна ћеца бјеху
Обадвоје из Бијеле

Т бијаше Сретен Зорић
И Милева Шћепановић

Па нек прича у земане
Ови овђе мрамор камен
Ђе невину ђецу поби
Из стихије живи пламен,

Те Радисав и Радосав
Из љубави спрема брата
Дигоше му спомен ови
А Милеви мајка Ката


ПОНАРИ у Зети
 

Једног дана изненада
Вран загракта с Балшин Града
Јер умрије тога дана
Каварића Милијана
И овђе јој младос труне
Но с чим мајка да се куне?
Кад немају друге среће
Престајати кукат неће
Дан бијели изгубише
Да ли ће им свитат више?


БРАЋА ПЕРОВИЋИ
СЛАВКО (1940 — 1969) и РАДЕНКО (1953 — 1969)
Пјешивци 

Ко наљеже нека сврати
"Нека види и запамти
Полом браће Перовића
На опасност те подсјећа
Погибоше овђе оба
У најљепше своје доба
У њихова кола тешка
Подвуче се страшна грешка
Али срећа кад откаже
Снага љуцка не помаже,
Свуд комади од аута
Лижијаху испод пута
И делије два ђетића
Милосава Перовића,
Поломјене кости њине
Леже пред Храм Бороњине


ВЕЉКО СТАНКОВИЋ
1933 — 1977
 

Вељко Станков Станковићу
Љуцки сине и кућићу

Пред кућом ти крви влака
А у кући црна чавка
Самохрана твоја мајка

Која дневи ноћи кука
Тога јада и јаука
Нит синова нит унука

Под барјаком црне боје
Плачом пере ране твоје..


ЖЕЉКО ЗЕЈАК
1969 — 1973
 

Судбино црна несреће мајко
Како нас за срце уједе вако
Зашто нас тугом у црно зави
Без Жељка сина те нас остави?
Прикупи снагу ђетињу слабу
Загрли свога Ђеда и Бабу
На њино крило дако оздравиш
И нама црну поздрав оправиш.


БУДИМИР (БУДО) ЂУРЂИЋ
1925 — 1977 под Дурмитором
 

Волио је дружељубље
Волио је кола лака
Да се пење на планине
Ближе муња и облака,

И погибе возећи се
На вратима древне Тузле
Где судбина и несрећа
Замрсише своје узле,

И овђе му младост труне
У Понору земље црне
Ал варница једна оста
Да се ватра не истрне?..


РАДОШ (ВУКО) БУРЂИЋ
1958 —1977 студент технике под Дурмитором
 

Овђе је сахрањен -Вуко Ђурђић
Од старине Дробњак и кућић

Њему се мдаду срећа оглуши
Тамо ђе сиње Море пјенуши

И ту је донешен с Јадранског мора
Кремештак љути из Дурмитора,
И та је срушена његова младост
Цијелог овог племена жалост

А за све јаде стрица му Ника
Који га за сина узе јединка..


На споменику
МИЛИВОЈА БУЛАТОВИЋА
1924 — 1966 у Штитову
 

Ту ђе ови мрамор стоји
Ту вјекују јади моји

Због непажње и кривице
Некаквога незналице

Који овђе мину стави
Па ни каза нит објави

Но прекрши закон рада
Те мој црни син настрада

И на ову страшну мину
Миливоје мој погину


отац ВУКОТА





1 2 3 4 5