Тужи му сестра Анђелија
трагајући за њим
Миловане сунце моје,
Кад је дошло друштво твоје,
Са Пљеваља крвавије,
Тебе с њима било није,
Нити су нам могли рећи,
Ђе ми оста брат болећи!
Јер то није, ка отприје,
Сад у брату, брата није
А не кума и комшије!
Те ја пођох да те тражим
Све војнике сретах гредом,
И свакога питах редом:
„Браћо моја се бојишта,
Знате ли ми казат ишта?
За Милаша, брата мога,
Што никога нема свога,
Да би зањга казат знао,
Ђе је оста, ђе је пао"?
Један јунак од јунака
Јосиф Божов из Дробњака,
О њему ми причад стаде,
За велике каза јаде.
„Немој сестро питат зањ'га,
Да је има триста снага,
Кудије је био поша
Жив с бојишта не би доша,
Кад смо били на централи
Ђе су многи борци пали,
Ту сам био близу њега,
У крви га виђох свега,
Кроз ту кишу од олова,
Не би крила соколова,
Изнијети перје могла,
А камо ли људска нога,
И зато ти кажем с тога
Ту коме је бог помога,
Те на зрно не налеће,
Он мријети никад неће,
Но се сестро натраг враћи,
Те му кажи оцу браћи,
Ни кости му неће наћи!
Но Милашу жељо моја,
Да ми оста змија твоја,
Ја бих змију подизала,
С њом у Лолу издизала,
На катуне клете твоје,
Рад хајтера змије моје,
Но да ти је Миле виђет
Колиба ти затворена
А торина оборена,
Ни оваца ни чактара.
Ни братскога чувадара!
А сад брате Миловане
Непричам ти грдне ране
Вуле ми је тамо поша
Знаш ли је ли Петра наша,
И нашега Миливоја
Па те моли сестра твоја
Ти ми моме Вулу кажи
И Манојла да потражи
Те их скупи око себе
Но ја брате молим тебе
Призовте ми мога Вула
Е сам јадна јаде чула
Да ми неће никад више
Ни да дође ни да пише!
Но ми моме Вулу кажи
Да га црна мајка тражи,
Не знам ништа куд се ђеде,
Када ми га мрак изједе.
|
