Питао сам нагоркиње Виле
,,О Богави сестре моје миле
Ви нијесте ка остале жене
Би ли нешто знале казат мене
Ђе погибе да нијесте-чуле
Из Бијеле Батрићевић Вуле?
Кад је чуо за буну сељачку
Отиша је у чету јуначку
Као некад Сењанин Тадија
Момче младо али Сератлија,
Пушку узе оде у акцију
За велику словенску нацију.
Ево доба по године паса
Ниђе Вула ни од њега гласа
Ви газите грдна разбоишта,
Били зањ га знале казат ишта?
Онда рече Јелисавка Вила:
,Ја сам с Вулем посестрима била
Познајем га мојега ми вида,
Већ га мајка гледат неће нигда,
Згодан бјеше ка бијела вила
Лак на ноге ка Оро на крила
Љуту бреду носи на ремику
Коју скиде у шанцу крвнику
Висок момак као бојно копље
Преко паса тањи од конопље
Дуга врата а бијела лица
Тек га мало тргла наусница,
Црн му перчин пао на рамена
А два ока два жива пламена,
Још у Вула момачке делије
Око паса љуте фишеклије,
Мрко му се чело понавило
А на глави ноја тића крило
А кроз перје петокрака блиста
То највеће звање комуниста
То је симбол силе пролетерске
У њој драги камен са Сутјеске,
Нањ га токе не бијагу тешке
Но зелена чоха из Инглешке,
Што носаху у рату јунаци
А на ноге сељачки опанци
Притежени на танке кајише
Онда бомбе уз прси навише,
Крагујевка петнајес комата
А срчајли дурбин око врата
Заиста му небијаше мана
Да је био Леке капетана.
Гледала сам с Јадике планине
Кад је Вуле хтио да погине,
Хад је стигла код Берана града
Црногорска четврта бригада
У Полмљу на Лиму ријеци
Сретоше се наши и Нијемцм
Ту провреше од крви потоци
Гину Швабе гину Црногорци,
Треће ноћи у привидној борби
Соко Вуле грдне ране доби
Од прси му не бијаше ништа
Без грдније рана и зрништа
И тада је ноћ казала дану
Да је Вуле пао на мегдану
Прича ми је соко сива тица
Да је тада код села Полица
Напио се крви од јунака
Батрићевић Вула из Дробњака
Виле су му кости пренијеле
Сахраниле крај воде Бијеле,
Ђе су стари копати јунаци
Још Илири Грци и Дробњаци
Ту да му је ближе кукат мајци
Да му знаду браћа и рођаци
Ђе су Вулу посмртни остаци,
Да му сестре ледни мрамор љубе
Да за братом свијест не изгубе
Ту је отац и браћа Вулова
На гробу му изрезали сдова:
„Ко те уби у поноћној тмуши
То о њему и његовој души
Те се више не надамо Вулу
Да нам бане с оружјем на кулу
Док се виле у пештере крију
Докле вуци по горама вију
Докле овце по планини пасу
Докле расте пшеница на класу
Кад излиста осјечена грана
Доћи ће нам Вуле са мегдана".
|
