Тужи га сестра Јелена
Ја бих јадна јадовала,
Но нит могу, нит умијем,
Нит кукати много смијем,
Због остатка сиротиње,
И у роду и у дому!
Кад изгубих Блажа брата,
Сад другога свјетског рата
У њемачке руке доспје
Пред крваву варош Скопје,
И Шваба га интернира,
С пет стотина официра!
Тамо негдје код Солуна,
Била их лађа пуна,
Тад нагази брод на мину,
Ту ми Блажо мој погину,
Та је земља предалеко,
А море је предубоко,
Па му сестра доћ не може,
Али јадна наду имам,
У Блажову памет бистру,
У његову сабљу бритку,
и десницу руку хитру,
Да се неће упуштити,
Да га морске рибе једу!
Но ћу питат Блажа мога,
Јел ти Војин казат мога,
За Јагоша и за Бранка,
Кукала ви у дом мајка,
Ђеца ти се поскитала,
А љуба се преудала,
Прекукала,
Али сам се наљутила,
Ја на Ружу сестру моју
Што ме саму оставила,
Да јој сама браћу жалим
На ђецу се не окреће
Већ су јој се поскитала,
Од немила до недрага,
Ал кад бише браћа знали
Како сестра брата жали,
И како је срце боли,
И како им ђецу воли,
Па ђевера Милована
Што на Пљевља оног дана,
Ђе се море просу крви,
Он погибе зором први,
И ту паде и остаде,
Но како ти нам не паде,
Да ће тебе браћа тражит,
А да ће те сестре жалит,
И да ће те Бећо звати,
Мајци очи искапати,
Но ћу Блага замолити,
Нећеш ли се наклонити,
Да ми видиш ђецу моју,
Није једно или двоје
Но шесторо ђеце моје,
Па ми јави Благо брате,
Оправи ми парче карте,
Јел' се Трајко оженио?
Јел' се мајке ужелио,
Јели сестре разудао,
На Бору је мене жао!
Брзо ли ме заборави
Те се мајци још не јави
Да је барем на сан виђу,
Зачешљам јој косу риђу,
Да загрлим да пољубим,
Но ћу свијест да изгубим!
А да момци што несташе,
У Бијелу село наше,
Све момака бираника,
Него кажу да је гријех
Да поменем редом свијех
Ка комшије и ка браћу,
Па ћу шућет, ада штаћу!?
Па у моју домовину,
Шта их неста и погину?
Од те мале породице
Нема ми их осморице
Изгибоше и осташе,
Куће им се ископаше,
Није Саво вјеровао,
Да је нама Рада жао,
Не знам зашто и због чега
Да нам није жао њега,
То је био људска слика,
Као да је књаза Мирка!
Па како ме ране боле!
И крв братска на врх Лоле,
Ђе ми уби, дивља хајка,
Мога брата од ујака,
Мјесто ране да превију
Свога брата да прибију
Окле мржња би толика
Да прибију рањеника,
Свога брата племеника,
Не би нико да га спаси,
Него тај се дом угаси.
|
