Чета ми се подигнула мала,
Окле но се и прије дизала
Од Љевишта гњезда хајдучкога,
Мала чета, петнајест момака,
Све јунака за боја крвава,
Који може стићи и утећи,
И рањена унијети друга,
Голим рукам сабљи кидисати,
На запету пушку ударити.
Пред четом су двије харамбаше,
Да ти обје по имену кажем:
Прво ти је Бајагићу Шундо,
Оно друго Бећировић Раде.
Љућих гуја на крајину нема,
Ни већијех турских крвопија.
У планину сјела, починула.
Чета мала на Јаворје дође,
Ко је гладан, љеба заложио,
Ко је јунак, ради о оружју,
Но не ради Бећировић Раде,
Него Раде бесједити зађе:
,,Браћо моја, петнајест ускока,
Је ли мајка родила јунака,
Мушкијем га опасала пасом,
Јуначкијем подвикнула гласом.
Мила сека брата одгојила,
На чистоме дјевојачком крилу,
И у чету ову оправила,
Да је добар шићар запазио,
Што би ово друштво задобило".
Кад је Рада друштво разумјело,
Све је друштво ником поникнуло,
И у црну земљу погледало,
Неки броји пуца низ доламу,
Неки гледа у појас оружје,
Неки гледа како расте трава,
Како трава расте на завојке.
Кано дојке у младе ђевојке,
Но не гледа Шундо Бајагићу,
Него Раду међу очи црне,
Па му Шундо вако одговара:
,,Јесте мајка родила јунака,
А сестрица брата одгојила,
Ја сам добар шићар запазио,
Тамо доље води Буковици,
Да је поша Ибричићу Вазло,
Отиша је на Језера равна,
Да он куии ситну трговину.
Но знаш Раде срамота те била,
Кад ти Турци баба погубише,
Твога баба Кљајића Бећира,
Посјече га Ибричићу Вазло,
Јесил' каил осветити баба?
Кад га зачу Бећировић Раде,
Онда скочи на ноге лагане,
И овако јунак говорио:
,,А на ноге, ако бога знате,
Да идемо води Буковици,
Да чекамо Ибричића Вазла
Нећул' мога осветити баба"
Отоле се чета подигнула,
Ето чета у Тушину сиде,
Сву Тушину здраво прегазише,
Ватише се воде Буковице,
Буковицу здраво прегазише,
Ватише се Ивице планине,
Док дођоше на једну пољану,
Туи' бијел данак оставио
А мркла их ноћца прихватила,
И ту чета конак учинила.
Сви поспаше ка да су поклани,
Ал не спава Бајагићу Шундо
Већ он стражу чува од Турака
Докле му се даде погледати
Он угледа огањ ватру живу
Кад се Шундо ближе примакнуо
Ал код ватре Потураковићу,
Око, њега петнајес момака,
Кад га виће Шундо Бајагићу,
Руке шире у лице се љубе
Мијешају брке и солуфе,
Па када се дивно поздравише,
Тад Јакову Шундо проговара:
,,О Јакове мио побратиме,
Дај да наше друштво смијешамо,
Да чекамо Вазла од Никшића,
Кад то зачу Потураковићу,
Одма Јаков на ноге скочио,
Они своје друштво смијешаше,
Ту је чета ноћцу коначила.
Шундо рано бјеше уранио,
Па он гледа води Буковици,
Докле му се даде погдедати,
Док угледа Ибричића Вазла,
На гаврана коња од мегдана,
И за њима петстотин овнова,
Ћерају их несретњи Дробњаци,
Кад га виђе Шундо Бајагићу,
Он се натраг у дружину врну,
Па Дружини Шундо бесједио:
,,Браћо моја тридесет ускока,
Ево иде Вазло на гаврану,
Запаните око друма пута,
Оћемо га овђе причекати,
Ма се немој који преварити,
Немој прије пушку истурити,
Док не чује мога џефердара,
Ил' шешану Потураковића,
Да га љута не уједе гуја,
Тако рекли, па се послушали,
Западоше око друма пута,
Док ево ти Вазла н оваца,
Но се једно момче намјерило,
По пмену Поповић Лазаре,
У момчету срце заиграло,
(Момче младо ал' суманитасто)
Па опали пушку прекоморку,
Спусти пушку не остала пуста,
Не погоди Ибричића Вазла,
Но под њиме вранца од мегдана,
Спрцаше се један на другога,
Тад ускочке пушке запуцаше,
И убише од Никшића Вазла.
Загнаше се крвави ускоци,
С голим Ножем у десници руци,
Ко ће први уграбити главу,
Ма најпрви Потурак Јакове,
Да Турчину посијече главу.
Долећеше до два Поповића,
Једно Сава а друго Алекса,
Опи вичу Бећнровић Рада:
,,Ђе си Раде, ђе те не имаде,
Да турчину посијечеш главу,
Да осветиш мила баба свога?"
Док долеће Бећировић Раде,
Сабљом ману н десницом руком,
Вазлу скиде с два рамена главу,
Узеше му рухо и оружје,
Не хтјеше му узети еспапа,
Јер су овце Петровића књаза,
Послаше их на Цетиње књазу,
Само Раде освети Бећира,
Да му бабо није неосвећен,
Оћ ускоци весела им мајка,
Они су се тако научили,
За крст часни и за отаубину,
Вазда лити крвцу на мегдану.
|
