Пошто народ Црне Горе паде
У велике оковане јаде,
Али народ више чудо виђе -
Петровића ниједнога ниђе.
Није шала низ великих љета,
Од кад ова српска лоза цвјета
И уз Ловћен замотава гране,
А мркије Црногорци бране;
Од олује и од жеге вруће,
Да тај украс не пушта из куће.
Па сад ево у најтеже доба,
Краљ одведе своја сина оба.
Не погледну на Лазара брата
Како срете Султана Мурата;
Нит' погледну браниоце своје,
Како с њиме изломљени стоје;
Нит' народна да спроведе права,
Што га шесет љета одржава.
Само Мирко оста на сриједи,
Да да живот у људској биједи.
Болест му је здравље нарушила,
И дивна се младост осушила.
Остави га и отац, и браћа
Да он гријех свога оца плаћа,
Као сужањ струну у тамници,
Ђе и многа браћа Црногорци.
И на њега почину несрећа
За вас гријех куће Петровића,
И свој живот даде на мукама
За туђ' гријех - у бечким рукама.
|
