Маленкост се моја диви
Великоме знаку томе.
Куд геније твој те диже
По простору бесмртноме?
Ил' промис'о божанствена
Или талих земље наше?
Перо, сабљу и чојество
Црногорском сину даше.
Та три поља непрегледна
И зависи трновите
И часови искушења
Вијенцем ти главу ките.
Јер ни Бечу ни Стамболу
То за руком пошло није
Да противу Црне Горе
Књаз постанеш Албаније.
Као Марко ко би други
Презиро си такву круну,
Ал' ти круна сама дође
С престоницом на Медуну.
Δ Δ
Δ
Град је Медун сијед к'о из бајке,
Не зна му се ни оца ни мајке,
Ни ко му је такво дао име,
Вјекови су остали за њиме,
То му боре на лицу говоре.
Ту гроб Марков, чојство лудско мјери,
Ка' звијезда кад оно трепери.
Ту Етлава, илирска краљица,
Генцијава млада удовица
Заборави затворити врата
Те је била силом примората
Удати се за римског Легата
Ту су пусти војводини двори,
А у њима вјечна зубља гори,
Кучка ћеца Марковога соја
Овако каже: „То је кућа моја".
|
