Вати — паша — прозва га је
Кнез Никола оног дана
Кад Османа пашу жива
Доведе му са мегдана.
Тек опучи сабах зора,
Књаз у Турке угна хата,
А Лука се на До Вучји —
Са Османом пашом хвата,
На турскијем топовима
Заставе се српске вију
А горама и кланцима —
Још се двије војске бију.
Муктара су унијели
На носила пут Билеће,
А Селима никад више
Црна Гора гледат неће,
Кнез познаде Осман пашу
Гдје га љути Пипер води,
Па представла Осмаи пашу
Хајдуцима и господи:
,,Ја и Осман у Паризу
Дружили смо као ћаци,
Па гдје данас нађосмо се
Као људи и јунаци".
Па ка' владар и побједник
Свезанога роба срета
Па му љуте ланце скида
И слободе час честита.
„Пази само Осман пашо,
Часна ријеч нека важи
Све истину за До Вучји
Пред твојијем царом кажи.
А ти Лука вати паша
Под шатор се мој одмори,
Заиста се за довијек
Ти одужи Црној Гори".
Ту је Петар, ту је Пеко,
Ту је Јоле, соко сиви,
Сви рекоше да ће Лука
Док и Вучји До да живи.
|
