Браћо моја и дружино мила!
Има нека свемогућа сила
Што никоме не да докле хоће
У ту тајну завирити ко ће?
Није Балзак или други неко
По тој ствари видио далеко!
Многи хтједе свијет да покори,
Ал му сила некаква оспори!
Слабије му нечим омогући
Да га сломи и да врати кући.
То је било и за наше доба
Кад је Хитлер силу своју проба
Да су Њемци сој људскога рода,
Ал не рече крвник: „ако богда"
Осилио па вјерова није
У ту силу што се пред њим крије,
Мислио је што не може бити
Својој вољи свијет покорити!
Раздвојен је Исток од Запада,
Он се у ту политику нада.
Но кад бише искушења дани
Политика остаде по страни!
Исток није са западом једно
На муци се нађоше заједно,
Виђе Хитлер колико је сати
Али нема пута да се врати,
Прије но је стига до Ламанша
На путу му бјеше земља наша!
Мислио је по његову плану,
Да нас баци као с пута грану
ударио без објаве рата
положаје главне да похвата
Но стадоше соколови наши
Пред ту силу која свијет плаши,
Трчимице проћи мога није
Про границе од Југославије
У пољима Бачке и Баната
Њемачка је војска крдисата!
На град Вршац упоришта стара
До Ватине и Алибунара
Бану швапска моторизација
Кроз државе толико нација
Пук посадни од Југославије
Стаде против њемачке армије
И створи се у Вршац завјера
Против туђе силе и Хитлера
Ту је један витез од Никшића
Од јуначке куће Божовића
Истака се и овако река:
,,Ја сам овђе доша из далека
Да погинем земљи на бранику
И не паднем у руке крвнику,
Ми сви знамо ошта свијет живи
Од сјемена што труне у њиви
А пјевање и духовна храна
То су дјела људи великана!
Што су дали живот за слободу
Да довијек живе у народу
Па ко неће да погине овђе
Он полако дома нека пође
Нека бјежи нека тамо каже
Нека дођу да нам кости траже!
И ја мога тражио сам тату
Што погибе у Балканском рату,
Ђе су многи панули јунаци
А ја остах у наручје мајци
Учила ме ко мало дијете
Да очине чувам аманете
Ко живјети мисли довијека
Смрт је онда потреба, пријека!
И ја мислим моја браћо драга
И ако је мала наша снага
Не треба се сили покориги
И без крви ропство дозволити!
Срамота се на мир ослонити
И крвника за милост молити!
Тако збори ова сератија
Не би љепше Сењанин Тадија!
Потомак је Радојев Савића
Од јуначке куће Божовића
Сте јунака главосјековића.
Кад се Марко пред Њемцима нађе.
Топовима нишани и гађе,
Брани врата равнога Баната
И Њемачке тенкове комата,
Што на Вршца јуришаше града
С пјешадије двадесет хиљада
Но кад неста праха и граната
И пропаде одбрана баната
Пред том силом што гази Европу
Марко чека ка Рајић на топу!
Бацајући крагујевке бомбе
Да га њемци жива не заробе
Он се брани с топовске лафете
Свилуће му сабља и палете
А шлемови по пољани лете
А борба се води у ваздуку
Ђе се триста авиона туку
Ту остаде Марко и топови
И лешеви људски ка снопови
Ту га њемци сасјекоше свега!
А на десно крило с према њега
Ту помеђу Вршца и Ватине
Паде витез од Вршца војине
Скочио је на куполу тенка
Зар прсима челик да зачека!?
Ту изгибе пук осамнајести
Храбри људи високе свијести!
Сташе с мало снаге и технике
Против силе њемачке велике
Али ко ће одољети сили
Сто су пута јачи Њемци били
Домовину нашу преплавише
И за собом пустош оставише
Онда тога крвавога дана
Испод Вршца из Баната равна
Полећеше два злогласна Врана
Спустише се крај града Никшића
На бјелу кулу Божовића
Загајаше два злогласна врана
Прије Зоре и бијела дана
Но их стара опазила Мара
Мила мајка Божовића Марка
Ал се јаду осјетила стара
Па с гавраном тицом разговара:
,,Окле врани црни гласоноши?
Од кога сте села ил вароши?
Са кога сте боја и попришта,
Бисте ли ми знали казат ишта?
За мог сина Божовића Марка,
Оће ли га икад виђет мајка?'
,,Слушај стара јуначкога соја,
Ми смо јуче из љутога боја,
С града Вршца с румунске границе,
Са велике грдне касапнице
Ђе је војска крдисата многа,
Виђели смо Марка сина твога,
Оста ти је ка Рајић на топу,
Па да ти је био у оклопу!
Да је има соколова крила,
Ту је таква погибија била,
Не бише му помагала ништа.
Нит би доша са тога бојишта
На топу га сасјекоше свега
Никад мајко нећеш видјет њега!"
Онда стара кроз плач проговара:
„Сине Марко, сунце моје јарко,
Како ће те мајка прежалити,
Хоће ли ме памет оставити,
Истина је стара записана
Ништа није тврђе од иксана
Ђаво не зна у сну да се снађе
Несрећнога стркотина нађе,
Вуци вију од зиме и глади,
Дан се крије сунце кад залади,
И крокодил може да заплаче
Кад га гоне животиње јаче!
Облаци се од стијене ломе
Ал завидим Марку сину моме,
Који није с мегдана побјега,
Ја бих лако прежалила њега
Само јадна кад бих могла знати
Ова земља чија ће се звати?
|
