Ој Србине мучениче прави,
Ти измисли гусле и направи.
Од муке их измислио јеси
Поносно их у кућу објеси.
Ито ти је светковина нека
К'о да ти је Бог с Небеса река
Јер су оне чуда запамтиле
Кад су землљом крстариле виле
И змајеви ватрене природе.
То је олтар јуначке слободе;
Зато метнух гусле преко крила
Да запјевам пјесму браћо мила
Што је Зетска саставила вила,
Под Ловћеном у кршне стијене
Ђе јунаци поштење цијене
За витеза и људску делију
Који оста у Македонију
Ђе се и сад гавранови вију
Навађени на људска тјелеса
Гракћу: хоће јуначкога меса.
Шћаху птице да скапљу од глади
Да им не би бугарске звјеради.
Али брдо Кајмак-Чалан звани
Он и данас гавранове рани
Са људскијем и коњскијем месом.
Још га вуци славе урнебесом.
Та висока крвава планина
Сад изгледа ка стара лавина;
Кад му ребра укажу лисице
И од њега тако хаубице
Направише стрмене литице.
Ђе су биле шуме и ливаде
Ту су данас гробља на хиљаде.
Гранате су од ове пданине
Направиле јаме и прлине.
Крв је људска земљу понијела
Те осташе крши и ждријела.
Сад изгледа вис ове планине
Као стражар битољске долине;
Чудовиште великога типа
На домаку Марковог Прилипа.
Ови узор словенокога југа
Што позоба свијет као куга,
Као џин се у облаке диже
И по себи кости људске ниже.
Нањ куцају Принципова звона
Те глас има мрачног Маратона
Врх су његов утврдиле виле
Да се нањ га редом ломе силе
Ал' иако облакове дере
Крв јуначку не може да спере,
Јер је крвца од силне већиие
Направила јаме и пећине.
Кад је месо присједало врану
Пред Солуном на Кајмак-Чалану;
На врх тога крвавога виса
Историја овако записа:
Гроб је овђе незнаног јунака
Официра Пулетића Марка
Побједника са Кајмак-Чалана
И свједока крвавијех дана.
У подножју од Кајмак-Чалана
Стоји спремна војска од мегдана
Да Бугарске армије напада
Пред вратима од Солуна града.
Ту официр Пулегаћу Марко,
Чети својој говораше вако;
И бритком им сабљом покажује
Окле Бугар Србе надражујс;
,,Тамо горе ђе је она тмина
Видите ли планинскога џина
,,Вис иајвиши од Кајмак-Чалана,
„Ту је туђа војска закопана
,,У ендеке и тврде ровове
,,Да чекају Србе соколове;
,,На великој крвавој стијени;
„Шанчеви су жицом заплетени.
,,Ту су врата крвавога рата.
,,Ту брат треба да не изда брата.
,,Пут слободи кроз крв људску води!
„Ко погине наново се роди.
,,Ко утече неће да претече.
„Историја своје ће да рече,
,,Ка' о Вуку и пољу Косову;
,,Но за свету вјеру исусову;
,,3а мном браћо лави од мегдана,
,,На висове од Кајмак-Чалана,
,,Да сломимо тврду кључаницу
„Која чува Битољску равницу.
„Пред вама ће Пулетићу Марко,
„Мријет ће се једном свакојако.
Онда српске полећеше чете,
Али Марка вис најтврћи срете;
Непрелазни крши и точила
Више двора Војводе Дојчила.
Неби дивља коза искочила.
Ту су с Марком Соколови сиви
Урадили да се свијет диви;
У те тешке и мучне часове
Друг је друга вука' на пасове
Уз литице и тврда ждријела
У поноћи без дана бијела.
Прије зоре хоће да ударе
Да кушају срећу на Бугаре
Док избише на тврде стијене
Српске гусле нека процијене;
Како бјеше тијем јунацима
Мећу греде и мећу шанцима,
Амо греде хиљаду лаката,
Тамо туђа војска закопата
Уватила брда и висину
Би да згазе правду и истину!?
Иду Срби смртноме видику
Али с тијем створише прилику;
И прођоше ђе вук мог'о није
Уз велике тврде сунтулије,
Ђе се душман никад надо није
Да жив човјек прићи туда смије.
Сад крв људска поче да се лије.
Пушка пуца картеч земљу диже,
Марко с војском све шанцима ближе.
Он на оца наличаше Живка,
С тога тако јури на крвника.
Боже мили крвавог покоља;
Сва се земља тресе до Битоља,
Стоји јека на четири стране
И Бугари јуначки се бране.
Ту се човјек у ваздушне лађе
С орловима у облаке нађе
Те с бомбама из Небеса гаће.
Нигђе такве није било свађе,
Ни пред Римом у стара времена
Ђе су и сад кости на бремена
Бој се бије испод облакова
Боже мили јаднијех знакова;
Техника се показала нова
Гину људи у киши олова.
Што се ово на земљи дешава
Ту бајонет и бомба решава.
Марко с четом шанцу наступаше
А оштра му сабља свилуташе
С којом стаде жицу да сијече
Да на шанцу врата просијече,
А војници са бајонетима
Ломе жицу шанцу на вратима
И падају мртви и рањени.
Авиони лете обаљени
И топе се у Вардар ријеку.
Људи жицу зубима сијеку.
Ал' Пулетић са четом кидиса
Да на силу пређе преко виса;
И почеше у шанце скакати
С душманом се за грла хватати
Сила силу ћера и пријети
Од ребра се ломе бајонети,
Ал' бог суди Црногоцу томе
Кад већ шћаху душмана да сломе,
Кад шће дјело своје да заврши,
Смрт најтежу виће и обрши;
Сто куршума одједном га срете,
Разнешен је вас на бајонете,
На челик га разнијеше свега,
Ал' побјеже душман испред њега
Са бојнога поља и мегдана.
Србин узе вис Кајмак-Чалаиа.
Ал' не могу да кажем од јада
Ту погибе Срба пет хиљада.
Много више Швабе и Бугара
До обала мутнога Вардара.
У тој битци и крвопролићу
Паде витез Марко Пулетићу,
Као мирис планинскога биља
Свјестан свога високога циља.
Овако се слава заслужује,
Овако се Српство задужује,
Паде ова неуморна енага,
Ал' воскрсну домовина драга
|
