Диван чини витез и племићу,
Александре Карађорђевићу.
У његову стојну Београду
Окупио велику господу.
У пространој краљевој палати
Скупили се мудри дипломати;
Девет бана од девет земаља
Окружили словенскога краља,
И остала велика господа,
Међу њима Бојовић војвода,
Побједитељ из свјетскога рата —
Краљ га воли као свога брата
А краљ сио у златну столицу,
Као оро на тврду литицу,
На столицу коју му је дода
Унук славног великога Вожда.
Па отоле поче да бесједи
Тој господи што уза њ'га сједи
"Сазво сам вас, соколове моје,
Да видимо како ствари стоје;
Ми смо, браћо и господо мила,
Трн у оку европскијех сила,
Наша земља и њена богатства
Још су предмет њемачкога царства,
Те се наши противници стари
У балканске мијешају ствари,
Не бише ли саломили врата
Овој земљи што је нама дата.
Рим се роги и град Будимпешта;
Албанија не чини се вјешта,
Јер се боји и нешто је дира
Да не бану Грци од Епира.
Свуд од рата опасност пријети,
Враг би мого свијет понијети.
Зато радим и дневи и ноћи
Неће ли се у споразум доћи
Да и Балкан велесила буде,
Да Словени сами себи суде.
Те сам зато у свијет одио
И Словене за савез молио.
То примише Грци и Румуни,
Но Европа поче да се буни.
А ја стекох више пријатеље
У негдашње Аустријске земље —
Нашу браћу Чешку и Пољачку.
То потресе Берлин и Њемачку;
Али мени и то не би доста,
Јер Бугарска за леђима оста,
И Турћија до Арабистана,
Која држи врата од Балкана.
Те ја пођох кроз морску пучину
Мом душману, под Босфор Турчину,
Код Мустафе Гази Кемал паше,
Да би ствари уредили наше.
Он ме срете код грчког бријега
Као свога брата старијега.
Изложих му ствари како стоје;
Он захтјеве задовољи моје,
Јер то није помамљено Туре,
Него човјек високе културе:
Братско срце преда мном отвори
У царскоме двору у Ангори.
Обичаје старе погазисмо
И вјечити савез постависмо,
Нека један за другога пита;
И звали смо краља од Египта,
Дако и он дође про Азије
На високе наше Теразије.
Онда кренух из Ангоре града,
Испред врата стојна Цариграда,
И ту зовнух с Егејскога мора
Некадашњег нашега злотвора,
Бугарскога Бориса Првога,
Из Софије сокола сивога.
Чим ме чуо на ноге ме срио,
Није шала - брат је брату мио.
На морску се риву састадосмо,
Један другом вјеру зададосмо
Да смо браћа као што смо били.
Ту смо сузе обојица лили;
Забацисмо старе трзавице
И крваве муке Брегалнице,
Те споразум закључисмо тврди.
То централну Европу расрди
Да се купе у древноме Риму,
Да цијелу вијећају зиму
Како ће нам запети удицу
У ту њену стару престоницу.
Зато морам у Париз одити,
Гдје ћу нешто за народ створити.
Са помоћи источнога риса,
Коме Јапан крвнички кидиса".
Па нареди маршалату двора:
"Прими к знању, путоват се мора!
Моме путу одлагања нема —
Пратња одмах нека ми се спрема,
Сва велика из државе лица,
И са мном ће свијетла краљица".
Па ушета у царске одаје,
Нема ништа да му недостаје
Одијело краљевско удеси,
Бритку сабљу о пасу објеси;
Па одатле низ дворове креће,
С њим краљица полагано шеће
У великој њиховој милости,
А прате их високе личности.
Краљ у томе на капију сиђе,
Ту господу окупљену виђе,
Ђе га пратња велика чекаше,
Те му поздрав величанствен даше.
Краљ у злату и свили сијаше
Ко да сунце из њега гријаше.
Сјаје зв'језде на краљевској блузи,
Нек се диве господа Французи
И народи са запада стари
Какви ли су словенски владари.
На грлу му објешена лента
Ка признање пет части свијета
За његова јунаштва велика;
Па крст до ње од љута челика
Што је стека на мегдану мука;
Још на прси, Вождова унука,
Албанска се споменица вије —
Ни цар Душан носио је није.
Александар први је припучи,
Јер је мушки на мегдан закучи,
Продирући кроз Албанске горе
И газећи Средоземно море;
Па звијезда Карађорђа сјајна
И велика од злата колајна,
Коју доби рата европскога
Од силнога цара московскога;
Грб се вије орла двоглавога
На прсима сокола сивога;
О бедра му гадарија љута —
Колико је крвавио пута,
С њом газећи кроз људске намете
За вријеме Косовске освете!
Тој се сабљи цио свијет диви.
На глави му соко птица сиви,
У кљуну му позлаћена круна,
На њој драги камен са Солуна.
Краљ из своје престонице креће —
Бог зна да је више видјет неће!
Све се дворској окреташе свити,
Жао му је земљу оставити;
Никад тако у животу није,
Јесте нешто што се пред њим крије.
Последњи се примицаху дани,
Уз њег' иду слуге и дворани.
На дворове уставио очи
Док у аут' с краљицом ускочи.
Оставише китне Теразије
И сиђоше низ градске капије.
Кад су били на главну станицу,
Ђе воз чека краља и краљицу,
Ту их хитра прихвати машина;
Стаде звека гвозденијех шина,
Ватра гори и машину гони —
Замакоше краљеви вагони.
Али неће куда им је прече,
Но морају краљ кудије рече.
Јер он жели да још једном сврне
Преко своје ломне Горе Црне.
Ето прође преко Дукађина,
До Ругова, турскије планина;
Еј, каква је та планина љута,
Довијек је пуна Арнаута,
Стоји рика лава и кошута,
Сурљају се змије око пута,
Вуци вију, међеди се криве —
Туда виле и змајеви живе.
Вире крши кроз облаке голи,
Вјетар дува, жене се ђаволи.
Танке јеле сунце заклониле;
Око пута кости на гомиле
Од добрије коња и јунака,
Страх би било Краљевића Марка!
Кличе виле с планине Чакора:
"Немој, краљу, ићи преко мора,
Немој ићи немој погинути,
Немој своју главу изгубити.
Туђа земља калауза нема,
Тамо ти се погибија спрема,
Дани су се примакнули црни,
Но се натраг у Биоград врни".
Ни то краља препанути неће —
Кроз пустињу јуначки пролеће,
Па отоле про зелена Лима,
Много с ићи Подгорици има.
Све пролази села и паланке;
Срета тужне без синова мајке,
Стиже малу ђецу без отаца,
Гледа босе старце код оваца,
Чује сестре ђе за братом туже
Види гладне ђе богате служе,
Па их себе зове и дарива.
Нема тога господара жива,
Да толико сиротињу воли,
Царско срце за сваким га боли.
Бјеше дана прошло половину,
Кад је сиша у зетску долину,
Да још једном види у вијеку,
Немањину славну колијевку.
Па отоле про Царева Лаза;
Ту му вила црногорска каза —
Ђе су биле битке и мегдани,
Ђе погибе Махмут паша славни,
Са стотину хиљада бораца,
Од владике и Црногораца.
Краљ у томе на Цетиње дође,
Град му цио у сретање пође,
А пред њима — Дожићу Владика,
Тај је Србин крај Мораче ника.
На њему је митра и мантије,
Лик о грлу блажене Марије,
За њега је Јерусалим чујо —
Ту бијаше бан војвода Мујо,
Син војводе Сочице Лазара,
Који суди с мора до Вардара!
Кад краљ виђе бана и владику,
И цетињску господу велику,
Поздрави их јуначком десницом,
Са његовом свијетлом краљицом.
И ту, кажу, да је по прилици,
Обећао бану и владици,
Кад се отуд из свијета врне,
Да ће наљећ' преко Горе Црне,
Да умањи порезе и данке
И раздужи уморне сељаке.
Онда сиђе на Которску риву.
И ту виђе историју живу:
Историју покапану крви.
Ђе погибе Књаз Данило Први —
На вратима града Котора,
Од крвника Кадића Тодора.
Кад у варош дође Зеленику,
Ту је почаст имао велику,
Од народа и од ратног брода;
Ту га срете поморска господа —
Грме морем челични торпеди;
Много такви дан човјеку вреди!
Није шала сва Европа знаде,
Да краљ иде кроз Јадранске воде,
У Француску, савезничку земљу.
Краљ с краљицом дијељаше жељу;
Краљ отиде морем широкијем,
А краљица путем пријекијем;
Састаће се код Лиона близу,
Да заједно пристигну Паризу.
Ал' судбина друкчије се креће —
Гледати се нигда више неће!
Краљ поздрави свијетлу краљицу,
Па закрочи љуту морнарицу;
Око њега београдска свита,
Брод загази морем да манита —
На њему се тробојница вије.
Господара од Југославије.
Оклопница као муња оре,
Продирући Средоземно море,
Док убојна зарамала лађа —
Би река је гром из неба гађа!
Ледно гвожђе, па и оно слути,
Да ће данас владар погинути,
А чуде се свјетске морнарице,
Откле владар с далеке границе?
Ето краља на морске обале,
Ђе су масе француске чекале;
Стаде јека тешкијех топова,
С францускијех ратнијех бродова,
А Пијетри, министар марине,
Као соко сиви са планине,
Срете краља на ратноме броду,
Те заступи поморску господу.
Краљ на морско сиђе пристаниште,
Ђе га чека грдно разбојиште,
И педесет хиљада народа,
И велика париска господа;
Кад краљ бану пјешке из вапора
Међу свиту Францускога двора
На високу пред Марсељем понту
Изиђоше краљу на рапорту;
Њему пјева срце од милина,
Док Луј Барту, јуначка старина,
Краља срете, те се руковаше,
Ал' за јаде велике не знаше —
Да ће прије раздвајања свога,
Панут мртви један до другога.
Ал' Бартуа дипломата стари,
Поче краљу излагати ствари,
У погледу љубави и мира —
Француску му жељу рапортира:
"Ја сам доша у име Француске,
Пред владара од земље каурске,
Да Вас сретем, Величанство Ваше,
Добротворе домовине наше;
За Ваш долаз сви Французи знаше,
Зато мени ваку почаст даше
Те су мене оправили старца,
Златна круно Југословенаца,
Да дочекам најмилије гости,
Са великом француском вјерности.
И част имах ка икоме живу
Поклонит се балканскоме диву;
Добро дошли, Достојанство Ваше,
Сад изволте на земљиште наше,
Јер Вас Париз чека у радости,
Вас, велике са Балкана гости!"
А краљ њему одговори на то:
"Француско је јунаштво признато —
Хвала Вама на Вашој смјерности
И Француској, на њеној вјерности,
Што одавно у заштиту стоје,
Као бедем домовине моје.
У ауто царски уљегоше
С њима Жорже, генерал бијаше.
Тај ауто постаће гробница,
У коме ће панут сва тројица!
Око њега војска у параде,
Ал' се змија из прикрајка краде
Што ће много учинити јада,
Ђе се томе нико није нада.
Томе јаду неће бити мјере,
Докле изби крваво звијере,
Такве звјерке нико није гледа,
Очима се погледати не да;
Поганога срца у грудима
Не наличи другијем људима!
То бијаше звјерка из далека,
Из крвава села Каменице,
Божије га не гледало лице —
Из Софије бијелога града,
То бијаше Георгијев Влада,
Што је много починио јада
И свака му пропанула нада!
Па се ова доскитала звјерка,
Да силнога Александра чека,
На сред пута што иде Паризу —
Но кад му се примакао близу,
Тад похита грдосија љута,
До деснога крила од аута;
На ауто искочио вучки,
А револвер извадио мучки,
Па загрмље ка небеска муња,
Свакога је ухватила сумња —
Стаде писка љута маузера,
Под притиском манита звијера;
Уби краља ујединитеља,
Војсковођу и предводитеља.
Како мога, свијетска авети,
Туђу пушку на њега запети,
И убити оваквога лава,
Без разлога и икаква права,
С туђом жељом што кроза те ниче
Словенскога рода издајниче!
Па се љута обрнула гуја,
Пут министра францускога Луја,
Са три метка и њега погоди,
Кад ће такви Француз да се роди?
Јединца је за Француску дао,
И он данас за част њену пао.
Но шта чини генерале Жорже,
Умало му Боже не поможе,
Јер та муња и њега задеси,
Али ту се добар јунак деси,
По имену храбри Виолета,
Што је први од масе свијета,
Долетио до краљева скута,
С оштром сабљом од челика љута;
Те с њом вучје копиле пресјече,
И та љута звјерка не утече.
Кад погибе Александар Први,
Ту се двије смијешаше крви,
Крв краљева и министра Луја.
Као каква божанствена струја —
Два велика народа смијеша,
Пред незнањем бугарскога леша,
Кога посла малоумни Ванча,
Дако нашу државу распарча —
Рад хајтера западнијех сила;
Зашто тако, срамота их била,
Нашу круну крвљу зацрнише,
Ал' државу боље утврдише!?
Но да видиш жалосна призора,
Краља вида дванаест доктора;
Сви су своје уложили знање,
Његово је безнадежно стање;
Он не може да се излијечи,
Ал' његове осташе ријечи
Кад је почо с душом да се лучи
Он народу својему поручи:
"Чувајте ми [е] Југославију!" —
Зато слава великом генију!
Краљ умрије и аманет даде,
Цио свијет тога дана знаде.
Кроз ваздушни простор отворени;
А принц Павле и Југословени,
Дознали су истога минута,
Да се жалост догодила љута,
Да краљ неће више да се врне,
Те заставе раширише црне.
Учитељи затворише школе,
Попови се у црквама моле
Пред олтаром Христа распетога,
За спас душе господара свога.
Хоџе вију калуђери служе,
Црногорке по горама туже,
Стоји писка на огњишту старца,
Плачу мала ђеца код оваца.
Глас краљицу стиже у вагону,
У бијелом граду Безансону;
И ту јој је саопштена туга
Да је свога изгубила друга.
Те краљица жалосна и бона,
Јавила се из града Лиона
Министрима у граду Марсељу:
" Краљевску ми испуните жељу,
Нека чека Александар Први
Да га видим огрезла у крви".
Сад болница постаде капела,
Стоји стража код краљева тјела,
А министри од двије државе,
Сузе лију више мртве главе.
Ту не горе лампе ни летрике,
Но воштане свијеће велике,
А попови држе јеванђеља —
Крст на њима и света неђеља.
Виси сабља више главе пуста,
Краљ господска затворио уста,
Два му ока, двије санте леда,
С којијем је сиротињу глада.
Те су очи мушкога полета,
Задивиле биле по свијета.
Мушко срце у груди бијеле
Разбиле су муње и стријеле.
Не мараше негда за Њемачку,
А сад смрзле руке на балчаку,
Којијем је ропске ланце кида,
И државу на костуре зида.
Мало стаде и много не прође,
Док краљица из свијета дође;
Сретоше је високе личности —
Сад да видиш јада и жалости,
Кад краљица у црноме велу,
Приђе мртву краљеву тијелу,
Свијет јој се претворио тама,
Па закука у одаји сама.
Сузе лије, у прси се бије,
А љуби му мртве очи двије.
Па у јаду поче да нариче:
"Александре, Божји мучениче,
Куд отиде, јарко сунце наше,
Какве ли те виле савладаше?
Знаш ли да су скупи твоји дани,
Што не чува себе од погани,
Но ти јуче у морску отоку,
Твоју личност сломише високу?
Мене мајка у дан црни роди,
Што ме с тобом пушка не погоди,
Но остадох без краља краљица,
Живот ми је без тебе тамница —
Да подносим сиротињу тешку,
Што ће чути Петар у Енглеску,
Па Томислав и Андрија мали,
Татом су те сви тројица звали.
Па сад ђеца изгубише тату,
И о моме остадоше врату.
Просто триста домаћије јада,
Куд ће народ што се у те нада?"
Још оћаше говорити више,
Но је дворске даме умолише;
Отоле се полагано маче,
А срце јој у грудима плаче,
И у томе великоме јаду,
Неће губит у судбину наду —
Но се врати ка Паризу граду,
У сретање наследнику младу.
У Београд с њиме дохиташе,
Ђе га престо велики чекаше.
А Французи и Југословени,
Великијем губитком сломљени,
Понијеше ковчег позлаћени,
У коме је владар напаћени.
Под вијенцем од златна метала,
Који му је Француска послала,
Про Лебрена, свога поглавице,
Знак да их је забољело срце.
И на лађу краља изнијеше;
Ту хиљада вијенаца бјеше
Што му земље оправише друге,
За његове велике заслуге.
Крену лађа заљуља се вода,
Прати краља француска господа,
Но шта чини ратна морнарица,
Кука морем као кукавица.
Свак би река да и она виче:
"Куку краљу, велики војниче!"
Оклопница као морска вила,
По мору је раширила крила,
У црну их боју увалила,
Би река се бјеше помамила;
Све прсима о таласе бије,
Кроз велике морске провалије,
Хита, кука колико је кадра,
Носи тјело краља Александра;
Преко мора у црно поноћи,
Докле сване у Сплит мора доћи!
Док заплави јутро на Јадрану,
А кнез Арсен на приморје бану,
Са господом краљевога двора;
Таман бјеше опучила зора,
Кад кнез приђе и његова свита.
На обалу жалоснога Сплита —
Ђе чекаху масе од поноћи,
Кад ће вапор из Француске доћи.
Свијет ћути ка скресана гора,
Све упрло поглед преко мора,
А ту близу овога народа,
Четири су усидрена брода;
То бијаху ратне морнарице,
Енглескога краља и краљице,
Притјерани на морске обале,
На њима је Фишер генерале.
Хоће ове средоземне флоте,
Што Енглеска од Њемачке оте,
Да поздраве витешкога краља,
Господара словенских земаља.
Докле вила из облака виче:
"Ето иде вапор, Дубровниче,
На њему је краљево тијело,
Нека чује Словенство цијело".
У шест сати и двадес' минута,
Појави се оклопница љута;
На њој гробна владаше тишина,
Не чује се подводна машина,
На њој ништа немаше бијело,
Носи мртво краљево тијело.
Црн се барјак више њега вије,
Такве флоте прилазило није.
Кад је Павић, морска поглавица,
Угледао краљевога стрица,
Црне му је рапортиро гласе,
Да је јутрос кроз морске таласе,
Великога владара довеза,
А синовца Арсенија кнеза.
Кнез плакаше при томе рапорту,
Па изиђе краљу на корвету,
Поздрави га и ближе му приђе,
Пољуби га и лијепо виђе,
Да му нема ранама лијека,
Па завика: "Куку до вијека!"
И ту краљев ковчег затворише,
Да се никад не отвара више;
Док се зачу војничка команда,
Онда приђе убојна посада,
Изнијеше ковчег из вапора,
На обалу Јадранскога мора,
Свак је плака од ђака до кнеза.
Стоји тутањ с мора баљемеза;
Ко ће томе јаду да одоли,
Док приђоше краљеви соколи,
И његово тјело понијеше
На воз дворски, ђе му мјесто бјеше.
Кад звекнуше од вагона врата,
Сва су села чула до Цавтата.
Сад ватрена полећеше кола;
Сплит изгуби двоглавога орла,
Који често долазити знаше,
Про Ловћена на приморје наше.
Кад је био кроз земље Хрватске,
Ту га сузе дочекаше братске.
На вратима од града Загреба,
Ка да муња удари из неба,
Вас се народ од жалости сруши,
Хрватска се у сузама гуши.
Тако тужна повјесница каже,
Плакале су под оружјем страже.
Дворови се по Загребу црне,
Ето краља, оће да им сврне —
Јер је поша у наручје мајци.
Сретоше га хрватски сељаци.
Прихватише кости соколове
На уморне сељачке дланове;
Да почине од љутијех рана,
Пред дворове Јелачића бана,
Великога старога Хрвата,
И краљевог најближега брата.
Онда сташе приступати масе,
Сто хиљада да је било, зна се,
Што у Загреб из Хрватске дође,
Да аманет чује свога вође,
Што је преда на самрти прије,
Своме роду краљ Југославије!
Сад поздрављен од браће Хрвата,
После двадес' и четири сата,
Краљев ковчег крену пут сјевера,
За њим кука неколико вјера.
Ал' до Брода и вароши Сиска,
Чујаше се Босанаца писка,
Јер их прати одавно несрећа,
Још од доба Котромановића.
Кад су били у равне Винковце,
Народ куне Мађарске зликовце,
Вила виче с града Осијека:
"Куку нама, краљу довијека!
Ти погибе, шта нареди нама?
Барања ти на крајини сама,
Обрни се, Мађарима кажи,
Да ћеш бити на вјечитој сражи,
Да ће твоји падати вијенци,
По Банату и Драви ријеци".
Кад су били у граду Земуну,
Ладан вјетар од Авале дуну,
Црне гласе Београду јавља:
"Дај сретите Александра краља!"
Краљица је на жалосну пругу,
У сретање дошла своме другу,
С њом краљевић од дванаест љета,
На њ' краљевски знаци и палета,
А принц Павле и велика свита,
И застава црна разавита.
Чекали су код главније врата,
Врховнога свога команданта.
Докле бану из равна Сријема,
Жељезница глува и нијема;
Нит' се јавља нит знакове дава,
Краљ у њојзи вјечним саном спава.
Док одједном као камен стаде,
Краљев ковчег из њедара даде.
Њега бјеше допратила војска,
Сувоземна као и поморска.
Господа га Београдска срете,
Гарнизони и војничке чете,
И остале из свијета масе,
Све пред краљем, до земље, клања се.
Пренијеше кости соколове,
На његове високе дворове;
Што су Петра великога били —
Ту су црни ковчег поставили.
Боже мили жалоснога кола,
Докле бану пиле од сокола,
Петар Други, краљ Југославије,
Краљице га допратиле двије;
А кад виђе очину гробницу
И на њојзи црну тробојницу,
Срце дршће, 'оће да изгори,
А краљевић поче да говори:
"Аох мене, мој велики оче,
Куд ће твоје жалосно сироче'?
Ја напустих школу у Лондону,
И похитах краљевскоме трону,
Те још јуче, ка мало дијете,
На врат узех владарске терете.
Куне ти се твој насљедник млади,
Подизаћу двоје сирочади,
Мајку слушат, поштовати стрика,
И народно триста представника.
Свакоме ћу своје право дати,
Ја ћу први сам пред закон стати,
Ал' да смијем од мајке краљице
Тражио бих Маџарске равнице,
И у њима татина крвника,
Да свезана доведем пред стрика;
Мога стрика кнежевића Павла,
Па нека би сва Европа знала,
Која своје благо не жалише,
Докле твоје очи извадише!
Ал' крви ми, и твојијех рана,
Чим дорастем јунак за мегдана,
Ја у здравље домовине моје
Осветићу грдне ране твоје!"
То изусти, а сузе не пусти.
Сад што, брате, да говорим више,
Историја никаква не пише,
Нити памте усмена предања
Да је било икад од постања,
Такве жалбе и таквије јада —
Није шала хиљаду хиљада,
Држављана дође и јабане,
Да пред краља на кољена пане!
За два дана и три црне ноћи,
Хита народ ко ће прије доћи
Да његовој поклони се сјени,
У краљевски дворац отворени.
А трећега на освиту дана,
У цркви је код Калемегдана,
Владарево освануло тјело;
На њ' патријарх држи опијело,
Ту Варнава православна глава,
Свети помен господару дава.
С њим духовна из свијета лица,
Онда приђе свијетла краљица,
Цјелива га и почаст му даде
И сва редом велика господа.
Цјеливају и Богу се моле,
Онда спровод крену пут Тополе.
Ал' откад је Бог створио свијет,
И човјеку каза да ће мријет,
С таквијем се почастима није,
До сад нико сахрањива прије.
Па ни Толстој, нити Леополда,
Не имаше таквога спровода,
Ни велике старе фараоне
Што трошаху дневно милионе,
Пирамиде до неба дигоше,
Ал' овакву славу не стигоше!
Јер то шала није ни изрећи,
Ђе заплака месије највећи,
Јер владике светога Синода,
Бјеху у част овога спровода,
Дохитале од Црнога мора,
На ту жалост словенскога двора.
Па Ватикан, двор римскога папе,
Дом најстарији са свијетске мапе
Чи се престо веже за небеса,
Презирућу земаљска чудеса.
Те и папа посла про свијета,
Заступника свога Пелгринета,
Који папу слуши као свеца.
Онда спровод крену пут Опленца,
Прво изби јунак на алату,
Вас у срми и чистоме злату.
Бритку сабљу држи поред главе;
То бијаше Томић Војиславе.
За њим војска иде у параде.
Док ето ти краља Петра гарде;
Међу њима топовска лафета,
Пред њом иду знаменија света —
Крст дрвени са голготе нове,
На њ' вијенац од гране трнове.
Тај вијенац од сувога трна,
Оправи му ломна Гора Црна.
Па краљевског достојанства знаци,
Њих носаху признати јунаци;
Златна круна у рукама сјајна,
Генерала Недића Милана,
Скиптар носи адмирале Прица,
А јабука од златнијех жица,
У рукама Лазић генерала,
А сабља се Јуришићу дала;
А генерал Крстић Радивоје,
Стег носаше спрема главе своје.
Лако иде челична лафета,
Кроз редове бијелог свијета,
Полагано крећу пут истока,
На њој личност лежаше висока.
Иде Павле поред брата свога,
Дворске даме и књегиња Олга,
И остала браћа и рођаци,
И велики из рата јунаци,
Чија дјела признаде Србија —
Они носе лик Карађорђија,
Први орден јуначке слободе,
С њима ето Бојовић војводе;
Тај велики српски војсковођа,
На прси му лента Карађорђа.
С њим војводе ниједнога није,
Он једини од њих још се вије.
И с њим виђех Арсеније књаза,
Оба плачу, не суше образа.
Док ето ти краљице Марије,
Води своје чедо најстарије,
Сузе лију и полако газе,
Онда свјетске личности налазе.
Ко то може да упамти, брате,
С крај свијета главе непознате,
Ту краљ Карол и Никола Принца,
С њима мајка румунска краљица,
Полагано иду за лафетом,
Сузе роне за својијем зетом.
С њима бјеше посланик Фужита,
Јапанскога цара Хирохита.
Ту је Вилсон са Сјеверног пола,
Кога Рузвелт посла са престола;
Па принц Ђорђе војвода од Кента,
Из Енглеске далеког свијета;
Док ето ти храброга Геринга,
Који бјеше из Берлина стига,
У руци му од злата вијенац,
Да вјекује с краљем на Опленац.
Златна пера пала до балчака,
То му посла Хитлер и Њемачка,
Негдашњему своме противнику,
За његову способност велику.
Ту је Лебрен Французима глава,
Ђе се судба одигра крвава.
А Масарик посла Малипетра,
Са вијенцем од четири метра,
Вас од злата и слонове кости,
У знак братске велике жалости.
С њиме ето министра Бенеша.
Што је амо про Француске преша;
Кемал-паша посла Ружди-бега.
Да сву Турску заступа и њега,
А кинез Кирил и бугарска свита,
И Шарибег од земље Египта;
Сва та сила низ Београд сљезе,
Па најпосле три грчке принцезе,
Из црне се не виђаху свиле,
То су горске из планине виле.
Кад краљеве понијеше кости,
Сад да видиш јада и жалости,
Стаде тутањ друма чавленика,
Док ето ти хата тавленика,
Грозне сузе низ чутуру ваља -
То је вранац Александра краља.
Празно седло, господара није,
Зенгије му устурене двије,
Рже вранац господара тражи,
Куне земљу: "Дај ми ишта кажи,
Ко погуби мога господара,
С ким сам дошо из рата крвава!"
Сад да видиш великије јада,
Краљ из свога оде Београда,
И остави престоницу своју,
Коју доби у љутоме боју.
Он је исту ко себе волио,
Ту се Богу за народ молио.
Куку нама, узданице врућа.
Двор сиротан ко и друга кућа;
Млада сина осташе тројица,
Међу њима мајка удовица.
Ал' су краља освојиле ране,
Па он хита дако прије бане,
Мајци својој на жалостно крило,
Чини му се лакше би му било.
Ками мајци да ће да преболи,
Он замаче великој Тополи,
А прате га звона и топови,
А сретају ђаци и попови,
И сва села до врх Шумадије,
Те његове најближе комшије.
Носе краља кроз Тополу стару,
Ђе су двори Ђорђу господару;
Ту је лоза с великога пања,
Дала стожер данашњега стања.
Краљ изађе на Опленац горди,
Пут одавде напријед не води.
Ту је српска подигнута ћаба,
Задужбина његовога баба,
И гробница витешкијех кости,
И споменик велике прошлости.
Док бануше уморни сељаци;
На ноге им горштачки опанци,
У дебело сукно запучени,
Њих чекаше владар намучени
Да га спусте у ледну гробницу,
Међу своју славну породицу;
Јер је и сам сељачкога рода,
А чуди се свијетска господа...
Ту витеза краља сахранише,
На то брдо, у свијет највише,
Ђе ће примјер његова прегнућа
Опијати времена будућа.
|
