Сад ћу с тобом да говорим
краљу, сунце
Што нам грија, па нам зађе
за врхунце.
Ја сам вила са Велбужда
и Марице,
Са Косова, са Плочника
и Ситнице,
Па Грахова, Вучјег Дола,
Царев Лаза
Црногорских Термопила
и Богаза.
Пратила сам одступницу
и колоне,
Преко брда албанскијех
до Валоне;
И виђела твога оца,
прегаоца,
Како за њим народ хрли
Боже мили!
Ко лав рањен кад с' одупре
јачој сили.
Кад брањаше Црној Гори
одступницу
Мртвих Шваба напунише
Качаницу.
Од Јавора и Чакора,
преко гора,
Отпратише своју браћу
чак до мора.
Ти похита с војском твојом
пут Јадрана,
Препун мржње и освете
за мегдана.
Ко метеор пробиј'о си
дивље хорде,
Све падоше под замахом
твоје ђорде.
Идеш с храбром твојом војском
триста пута
С голом сабљом скакао си
врх регрута.
Кроз жив огањ и згаришта
коњ ти вришта,
А злотвори бјежали ти
с разбојишта.
Кајмакчалан када скрши,
битку сврши.
Отаџбини барјак ти се
залепрши.
Љубав, пажња на све стране
велика ли
Те загрли Срб', Хрвата
и Словенца
А на чело јарко стави
ловор в'јенца.
Све утјеши, и загрли,
и измири,
И државу твоју моћну
уоквири.
Твој рад моћни и врлина
твоја воља
Подигоше Отаџбини
углед споља.
Душмани ти завиђеше
Бог их клео!
Јер си њину политику
мудро сплео.
Наћера их да одступе
од свог плана
К.'о што су ти одступали
са мегдана.
Тужише те у Женеву
форме ради,
Само да те црна судба
изненади.
Црна тужба, црња дружба
мржња стара
Од жабара, Талијана
и Мађара;
Који вазда кољу мучке,
као кучке,
А гранчицу мира држе
објеручке.
И праве се људи часни,
душе чисте,
А свуд шаљу непрестано
терористе.
Зар ти наша историја
то не каза
Да нам Швабе утукоше
оба књаза,
Да се не би сјединили,
то платили!
Књаз Данила у Котору,
у сред лађе,
Михаило у Кошутњак
смрт пронађе.
То су Швабе учиниле
и сад чине,
Ал' ће брзо доћи на ред
главе њине.
Мусолини, Гембеш, Кања
са три пања
Брзо биће њина сила
много мања!
Па си требо да се чуваш,
преко мора
Од комшије и Латина
и злотвора.
Да се могла подигнути
мајка Зорка
Да те види у ранама,
судбо горка.
Она би те загрлила,
сузе лила,
И до куће вјечне — сина
испратила;
Сва три твоја мила сина,
окулила
И краљицу, удовицу
загрлила.
Па би рекла: "Шта уради,
сине мили,
Зар не мога избјегнути
вишој сили,
Зар да рука разбојничка
на те пуца
И да твоје срце мило
сад не куца?
Зар да и твој мили живот
брзо свене.
Па да дођеш тако рано
ти код мене
И оставиш отаџбину,
њену славу —
Жао биће Петру, Андру,
Томиславу!
И краљицу, снаху моју
црно зави,
Па ти на двор црни барјак
она стави.
Зар не видиш да смрт твоја
сваког таче.
Видиш како свуда народ
јеца, плаче.
Но те јадна мајка пита
сине, змају:
Ко ће водит војску твоју
у окршају?
Ко ће стајат на престолу,
на висини
И говорит војсци твојој
о врлини?
Ко ће славу кроз ровове
да нам шири
И у народ љубав, слогу
да пропири?
Твој је Петар још дијете,
мили сине
Треба доста још времена
да он мине,
Да научи како треба
да управља
Савез чини, преговоре
успоставља,
Ти си био анђел мира,
анђел' с неба
Ти си сваком знао своме
шта му треба.
Ал' зла судба, мили сине
тебе узе
Па ти народ пролијева
горке сузе“,
Тако би те твоја мајка
ожалила
Својих суза потоцима
гроб залила.
Али боље што ти мајка
жива није
Да не види ове твоје
трагедије.
Боље исто што је мртва
да не пати,
Јер смрт твоју не би могла
издржати.
Ал' ти данас судба дође,
краљу мили
Да одлетиш у небеса
вишој сили;
Да оставиш мили народ,
отаџбину
И трагично да завршиш
у туђину;
Да плачемо и тужимо
у црнину
И душмане проклињемо,
злу судбину;
Који су нас опколили
са свих страна.
А пред тобом утекоше
са мегдана;
И сада се њима крива,
хоће наше!
Не дамо им, хоће попит
отров чаше
Док Срб, Хрват и Словенац
сабљу паше,
Злотвори ће да нам бјеже,
да се плаше:
Од Француске и Антанте
да нас памте.
Ти потражи мир и слогу
ради свију,
А злотвори - ревизију
да нас бију;
Па кад стаде ногом за врат,
душманима,
И балканску лигу створи,
тешко њима!
Подла средства изабраше,
експлозива,
Да не пуште тебе, краљу,
ниђе жива.
А ти ниси плашио се
љути змају
Увијек си презирао
њину грају;
Тежио си општем циљу,
благо теби
И бесмртност заслужио
самом себи.
Кроз државу јурио си
на све стране,
Да дрвета племенскога
сложиш гране;
Да с' сломљених огранака
ћераш њије
Да нас једно са истока
сунце грије;
Да међу нас нема мржње
нити шизме,
Да нам не би тукле ребра
туђе чизме.
Ал' душмани испунише
своју жељу,
Убише те нечовјечки
у Марсељу.
На праг наше савезнице,
кукавице
Ђе ти пехар, смрти даше
напојнице.
Злотвори се сада наши
луди смију
И планове нове кроје,
па их крију;
Да нам нови удар спреме
испријека,
Све ће платит, ако Бог да,
нека, нека!
|
