ХАЈДУК ВИЛА


Шћер Јелена, попа Шаулића,
У јуначкој кући Бојовића
Зорна стаса лица јуначкога,
Латила се пута дугачкога
Не плаши се горе ни планине,
Мјесец јој се смије од милине.
Низ оружје дуге пале власи
Зна шта хоће ,идеал је краси
Кроз пећине пјева о Новаку
Кроз планине о вили и Марку,
А гдје чује швапских труба рику
Ломи врсте своме реденику!
Смјелост њену громови цијене,
С Дурмитора високе стијене
Ал смрт неће ниским да се шали—
Хајдук Вили, плаче голуб мали!? ..