Сад ми треба споменути овђе,
Шта учини Шваба када дође:
На првоме мјесту у моменту
Велику нам учинише штету,
Одузеше пушке и топове,
Сматрајући војску ка' робове,
И још хитре пушке митраљеза
Што немаше бољих у Инглеза;
Још да видиш аустријске вјере
Ударише марку на перпере,
Уништише половину коште,
Те штетова вас народ уопште,
Ако жена ђе закоље јаре
Чапру отме и неда јој паре,
Све однесе што год нађе вуне,
И ни зато не дадоше круне.
"За продају народ понудише,
Те бакрене суде покупише,
Реквизира сиротињску храну,
Да се преда среском капетану,
Да би народ угњавили више
Све народне млине развалише
Није кажу у старе земане
Било ваке војске разуздане
Али прости сви остали јади,
Но, што Шваба смисли те удари,
Скидоше нам звона с манастира,
Да гранате топе за мортира,
Да се с тијем одрже свијету,
О, најгрђа вјеро, и милету!
То се тешко обићи могаше,
Кад на цркви звона не куцаше,
Још нас и сад грдне ране боле,
Они српске затворише школе,
Да не смију писат" ћирилицу,
Но да само уче латиницу.
Ал наредбе бијаху му јаке,
Забранише друштва и састанке,
Они знају шта је Црна Гора,
Па се боје општег здоговора
Препале се аустријске вране,
Да им на јад једно јутро сване,
Па не хтеше народ да умире,
Но почеше хапсит официре
Да их гоне мађарској равници,
Да им труну кости у тавници,
Јер су они научени људи,
Па ће народ појурити луди,
Хватају их на вјеру и лажу
Да им врата Над-Међеру кажу.
Кад су дошли у Болдогасона
Међу собом зборе за Лондона,
Суди ће нам као бог ђаволу,
А све куну свог краља Николу.
У те дане трефи се несрећа,
За чувени случај Вешовића,
Чим Радомир уби официра,
Црна Гора немаше мира,
Него војска Ћесарова зађе.
Преварше многога на вјеру,
Те скупише у своме лагеру.
Нема жива на свијету тога,
Грдне муке што б" доказат мога";
Живјели су три пуне године,
У Мађарска поља и равнине,
За то доба колико је био,
Није ватре очима видио,
Трпе зиму, добра им је храна,
Кило хљеба за неђељу дана,
А мињаже само сама репа,
Тешко томе ко је празна џепа,
Далеко им куће и племена,
А удрила велика времена,
Ту се пати народ и војници
У затвору ка заробљеници,
Ђецу, жене и старе јадове
У дрвене угнали градове,
Ти градови српска губилишта,
У пустијем нема ниђе ништа
Без плетене жице и бараке,
Нигђе нема погибије таке.
И сва проста погибија тешка,
Но што Србин у лагеру чека
Команданта од Болдогасона.
Псује Бога, стотину вагона,
Љуће звјерке није нико гледа,
Он живјети ни умријет не да.
Носи сабљу о широку пасу,
А Србина познаје по гласу.
Ко претече од зиме и глади.
Он му сабљу у груди засади.
Броја нема колико их смаче,
Док се стража црножута маче.
По цртама и срамотном раду,
Доби назив у дрвеном граду.
Сви робови који ту бијаху
Именом га црни завијаху.
Те су куће што живе робови
Најопасни народни гробови.
Ту су многе кости окапале.
Да се отуд никад не поврате.
Што су коме дужне да му плате.
То Бог један нека знаде с неба.
Колико их умрије без хљеба.
У мађарске жице и окопе.
Докле дође помоћ из Европе.
-И помоћ се савезника јави,
Мали дио отуд се избави.
Ал' и тамо остаде их доста.
Црна земља нека им је проста,
Јер дадоше живот на мукама.
Ухваћени у туђим рукама,
Плаче српство, плаче Црна Гора.
Што им не зна гроба ни мрамора.
|
