Сад да пређем на другу страницу,
Да још швапску опишем правицу.
Људи кажу, који "Ћабу" виђе,
Да те правде не наоди ниђе.
То су људи без срца и душе,
Праве људе на вјешала суше;
Један примјер, каква им је правда
Објесише команданта града,
Јест нашега витеза крилата
У Колашин Реџића Мијата;
С њим ђетића Вешовића Влајка
Какви бјеху родила их мајка.
Своје друштво слободно соколе,
Псују руже вахмајсторе голе.
А комесар градска поглавица,
Примаче им коноп до вилица,
А то Реџић са дружином гледа,
Па се Шваби објесити не да.
Коноп зграби, сам на грло стави,
Све му друштво тако опорави.
Баци Шваба њега и другове.
Поред Таре у меке лугове;
За три дана и три црне ноћи
Нико не смје код Мијата доћи.
С тијем Шваба свијет застрашава,
Поче сила да им умножава
Народ прште, А Бога не пазе
Пале куће кудије налазе.
Дневно бију по педесет људи,
Зато нема нико да им суди.
Но слушају пропале шпијуне,
Довуку се у љетне катуне,
Па плијени говеда и браве,
И некуд их на касарне јаве.
Ако нађу код оваца кога,
Псују њему црногорског бога;
Ухвати га па му свежи руке,
А тури га на велике муке,
Све му псује православну вјеру,
Казуј левор и другу геверу.
Праве над њим жалост превелику:
Соли, гаса сипљу по језику,
И он тако мушки живот дадне,
На очима своје сестре јадне.
Многи виђе што чине злотвори,
Пушку узе да бјежи по гори,
Зло му гледат швапска бајунета
И торбаке жуте од телета.
И много се концентриса људи,
Да му пушка и слобода суди,
Име носе комита шумара,
Који много учињеше квара
И народу и Њемачкој војсци,
То бијаху храбри црногорци.
Међу њима бјеше и фукаре,
Те купљаху сиромашке паре.
Али бјеше и правијех муња,
Те је од њих многи шпијун сумња.
На постаје швапске нападају,
Туку, бију, благо отимају,
Одузимљу оружје и робу,
Много Шваба оправише гробу,
Зачуло се у њиноме раду,
Чак у Бечу латинскоме граду.
Бечка влада јави гувернеру,
У комите не држите вјеру,
Него војне ставите судове,
Те комитске разбијте групове,
А онога те им даје храну,
Све гоните на западну страну.
Кад наредбе на Цетиње дође,
Силна војска на све стране пође
Ћера, туче и у ропство води,
А четника све се више плоди,
Јер комити бјеже у планине,
Граде куће у мрачне пећине,
А браћа им додаваху храну,
Све кријући по ноћи и дану.
Виђе Шваба да ишта не море,
Па турише тајне подговоре:
Ко убије једнога комита,
Не можему нестанути сита;
Ко убије комитскога вођу,
Сву ће своју усрећити рођу,
А на прси добит знаменије,
За успомен љета далекије.
Но се многи преварише на то,
Омили им аустријско злато.
Заклеше се да ће вјерни бити,
И потајне здоговоре шити
Пошто су им планине познате,
И добише шпијунарске карте,
А уза њих пушке и вишеке,
Да слободно леже на душеке,
И никакве службе да не врше,
Но пред војском да иду уз крше,
Да ћерају браћу по торама,
А без стида и никаква срама.
А многи је примит пушку мора.
А на рачун комита и гора,
Да с' тим себе и имање спаси,
Многи напаст има од лупежа,
И за то се приватио пушке,
Ал' врлине чувао је мушке.
Али оне варљиве митише,
Што за мито на брата кидише,
И то ми се ништа не сјетише,
Да то ружи Црногорце наше.
Назваше се рода издајице,
Да предводе швапске јединице,
Зато треба награде им дати,
Како ће их цио свијет знати,
Да се стиди девето унуче,
Од те бруке, која с њима пуче,
Ти унуци Бранковића Вука,
Што им бјеше у магази рука,
Јер мишљаху биће тако вазде,
Стога они постадоше газде,
Јер примаху у покојне власти,
Без новаца и брашна и масти.
И стијем су зарадили новце,
У прве се прозвали трговце.
Ђе год Швабе сјеме дијељаху,
Свуд се њине вреће бијељаху,
Они први добити могаху,
Те је својој браћи продаваху.
А највише за крв и за злато
Шпијунске је сите распродато;
Па дувана и другијех ствари
И хаљина милијона пари.
Све примаху швапски добротвори,
Те по Црној продаваху Гори.
Али шпјун само за то важи,
Док исприча истину и лажи,
И прелази посље у презрење,
Као свако ништаво створење.
С тога многи гадну смрт добише,
Да многоме нам не пане више.
Ал још живе неки људождери,
Који благо метровима мјери,
Крокодилске несите аждаје,
Међу људе треба да не стаје.
Предсједници и кметови многи,
И то бјеху зулумћари строги,
Али многи за народ падоше
Рад чувања домовине наше.
Али молим књижевности нове,
Да у Србе не рачуна ове,
Јер су они од другога рода,
Нема Срба да Србина прода.
Од њих Србин женити се неће,
Докле пјесма црногорска креће;
Име ће се утријети њима,
Као што је шареним коњима.
Многоме су пробили лубину,
Бог нека им ријеши судбину.
|
