Чудна је судбина,тог великог Срба
Који није има, ни сабље, ни грба,
Нит' јахао добра коња од мегдана,
Нит' је има копља, нити буздована,
Нити о рамену бистра џефердара,
Нит' за пасом пушке, ни оштра ханџара.
Не носаше људску телусину на се,
Нит' јуначке токе да му прси красе.
На срцу немаше мржње ни освете,
Ал' је био Србин од главе до пете.
Никад није младост пољубио дивну,
А срећу је гледа у туђему сину.
Његов језик никад ништа није слага,
Нит' је био скупљач земаљскога блага.
Бројанице само носаше о пасу
И због тврде вјере био је на гласу.
Само босе ноге и мантије црне,
Ни камиље коже нема да пригрне,
Покрива се косом, а простира браду,
А из уста пушта молитву и правду.
Он припада није ни селу ни граду,
Но пећини ледној, да људи не знаду,
Вучјему насељу и грубој пештери,
Савременој мисли и хришћанској вјери.
Није знао шта је пизма и клевета,
За њ'га није могла, свијетска сујета.
Доброћудан и благ ко мало дијете.
Вас је био Србин од главе до пете.
У Пиперској шуми поред изворића.
Горела је ова духовна свијећа,
Богомољац ови, тјело своје сруши.
Молитва му дође до божијех уши,
И у сну му стиже са неба порука
Да ће бити спашен земаљскије мука.
Те послије дугог мучења и поста,
Он велики српски преподобник поста.
И његове мошти нетакнуте стоје
Од којих се дуси нечастиви боје,
И Бог му је дао чудотворне моћи —
Ко се вјером моли може му помоћи.
Сад дух његов пјева кроз небеске дворе,
А тјело му спава у ловћенске горе.
Над њим звона јече, држе се 'денија.
То се мјесто зове "Пиперска Ћелија
Да његова тјела нико није така,
А ко му је стража? Муња из облака!
|
