Колико је на свијету људи
Свак по нешто нарочито жуди,
Неко воли да петља и лаже
Неко воли да истину каже,
Неко паре да на банку слаже
Неко да се изнад људи пење
Да му свијет под ногама стење,
Ка што праве на врата Азије
И какве се праве инвазије
Како газе сиротињу рају
Како пиште ђеца по Синају
Неко воли славу и ордење,
Црногорац брда и камење
Од како је са Косова доша
Без Лазара оста и Милоша,
Те у ове планине добјежа
Са ђецом је под пећине лежа
У колибе и у Савардаке
И уз Гусле пјева за јунаке,
За велике муке и Хајдуке
И свезане Милошеве руке,
За Шарина и за Јабучина
Те му пјесма ђецу челичила
Да презиру муке и тавнице
Да не смију бити издајице,
Обичаје да не забораве
Родитеље саме не оставе,
Да се диче с петвјековном борбом
С Традицијом и самијем собом
Да упамте што им Отац каза
Ђед да им је доша са Кавказа,
И ту муке подносили тешке
Рад слободе љуцке и витешке.
Није мога за свијет бијели
Са Мујагом жену да дијели
Од велике муке и невоље
Правили су многе богомоље
Једна бјеше за Бијело Поље.
Ђе Брзава свире из планина.
Ту је Црква и куће зидина
Ту је с ђецом добјежала мајка
За вријеме ропства и турака,
Јест Фемија Вукобаша стара
Удовица Николе сердара
Пејовића из Братоножића.,
Са три сина тринајест унука
Мила мајка Брђанина Вука
А крш један више куће Њене
Рад заслуга и рад успомене,
По имену Чоек жене, ове
Крш Фемића оста да се зове,
И живјеће докле сунце грије
Крш и име госпође Фемије,
У полагању наше историје
Но ту скоро о Илину дану
Баталион Талијана бану
А пред њима Базјак команданте
То Фемићи добро да упамте,
Док Застава црна залепрша
Више Лима на Кршу Фемића,
Талијани село запалише,
И велику пустош направише,
Ту убише петнајес сељака
У Мочила на дно Лединака
Све добријех људи и јунака
Пали Врани на љуцка телеса
А дим црни свеза у небеса,
Запалише школу код Брзаве
Да за собом ништа не оставе,
Дивно село Фемића на Лиму
Оставише у огњу и диму
Све дадоше врагу и пламену
Не остаде камен на камену,
Одведоше људе у таоце
Плијенише говеда и овце
Какве пљачке и отимачине
Каке праве нељуцке злочине
Било село а сад пепелиште
Пиште ђеца на огорелишта
Талијани манијаци луди
Не знадоше да се зову људи
Каква им је корис од несреће
Те су братство утрли Фемиће
Те у томе јуначкоме селу
Траг им гадни оста по пепелу
Питам себе без ниђе никога
Имаше ли икака разлога
Да толико звјерство употребе
И нагрде пред народом себе
Бил то други урадио неко?
Губало их Хришћанско млијеко
|
