Сан уснила Јанкова Петруша
У Љесковцу долу код Никшића.
Спрема Лаза из Драговоља
На жалосни оџак Поповића.
Виђела је на сан ко на јави.
Гдје је облак засио крвави,
С обје стране до ријеке Зете,
А сјевер га од Будоша срете.
Побише се под Гарчем облаци,
Све по земљи падаху угарци.
Црна Гора у пламену гори,
Видје змију гдје се с' лавом бори.
На сан змија извади јој очи
Од стра' стара из постеље скочи.
И влашиће потледала с врата
Још до зоре нема ни по сата.
Још сан није испричала била,
Док бијела кликовала Вила.
Са Товића из више Никшића
А дозива Јанка Поповића,
Па је вила говорила Јанку:
,,Зло ти јутрос јутро на уранку
Ако спаваш главе не дизао
Зар ти није црни глас стизао?
Да су Нјемци до Слапа допрли,
Ту су стали и ту су запрли,
Мислили су да пријечцем бјеже
Ал' их сила партизанска стеже.
Погоне се по дугу мегдану
Ту мртвије на гомиле пану.
И Њемци су на пушку јунаци,
Ту је куку било многој мајци.
Слушала сам са планине Гарча,
Тутњавину топа и бацача
Докле силу њемачку вратише,
Али многи животом платише.
Особито на Обадов Бријег,
Више зете гдје не пада снијег.
Ту се много домова ископа,
Није има ко кога да копа.
У сред тога крвавога боја,
Ту се кућа ископала твоја.
Твога сина комесара чете
У нападе и честе налете,
Гледала сам гдје гази по крви
Да ко пред њим не уграби први.
Док на шарац њемачки налеће
И крвник га гађа неболеће,
Више мајци долазити неће.
Но примите моје саучешће.
За вашега сина Радојицу,
Тај смијеше чекат' седморицу
Но хитајте у село Церево,
Прихватајте тијело његово,
Закопато у подземној тмуши.
Кад глас дође Јанку и Петруши,
Обоје су били срца тврда
И одоше гроз горе и брда,
Док су нашли у селу Церову
Свога сина у војничком рову
Загрнута шест чела у земљи,
И опет је од снијега бјељи
Као да је насмијана лица
Јел' то земља чувала јединца?
Или неко друго провиђење,
Док му старци дођу на виђење.
Кад га отац вићеше и мајка
Боже мили жалосног састанка.
Љубе сина по крваву лицу,
Неће ли се ражалит јединцу,
Родитеље једном да погледа,
Ал' му црна погибија неда,
А је осам на јунаку рана
Што донио бјеше са мегдана.
Кука јадна Јанкова Петруша,
Крвника би забољела душа,
Имала је на гласу јединка,
Ка' Сенића из Бјелица Живка.
Па је пао у љутоме боју,
Нек је слава младоме Хероју,
Њега пита у кукању мајка:
,,С ким остави Петрушу и Јанка?
Зар ти жао оставити није
Саморане твоје мајке двије.
Шта си ђеду наредио Крсту
Што је у те има' наду чврсту.
Који има осамдесет љета,
Не одваја главу од кревета.
Нити може без туђе помоћи,
Од постеље до трпезе доћи
Ја ћу сине од твога ината
Црни барјак побит више врата,
И шљеме ти пресјећи на кући,
И сестре ти у црно обући.
Да кукају јутру на уранку,
Да ти стару цвијељају мајку.
А да ране вријеђају Јанку.
Брата, сина, оба изгубила,
Шта да радим муња ме убила?
Све се јаду великоме чудим,
Како живим како не излудим?
Ал' је исан од камена тврђи,
Челик љути па подлеже 'рђи,
Бор се суши кад га муња гађе,
Оркан ломи по пучини лађе,
Мраз велике океане стеже.
Лаф доспије мачка да га веже.
Пред олујом и орлови бјеже.
Сунце силне изворе исцрпи,
Ништа нема к'о човјек да трпи".
Јадко ћути као скресан јавор,
Непомичан к'о синовски мрамор.
Мрка брка сузом не окваси,
То су људи, то су горостаси.
Као што је Поповићу Јанко,
Нити јекну нити је заплак'о,
У то ратна дохиташе кола
Да пренесу овога сокола,
С Богетића до Драголовића
Мртва носе ал' се сњим поносе.
Док их срете крвава Стубица,
Разбацано село без улица,
Ал гнијездо јунака и Људи,
Чија прошлост нараштаје буди.
Ту је кекад паша од Пљеваља,
Хтио Ружи образ да окаља,
И јуначкој кући Никчевића,
Али грдан оде пут Никшића.
Због његова срамотнога ћефа,
Оседла га Ружа Батрићева.
Кад Гркињу воду разминуше,
Стаде писка Јанкове Петруше.'
Одлијеже гора Пандурица,
Заплака' би Новак и Грујица
Да су окле у тој гори били,
Кад би чули како стара цмили.
Кад пређоше преко Пандурице,
Ђе су многе јуначке гробнице.
Већ се виде никшићке улице,
И бедеми турски обурвани
Што су наше зидале погани.
Србин паша Махмутбеговићу.
Он подиже бедем у Никшићу.
Закити му куле и капије,
Русом главом Косорић Илије
Смаче главу дробњачкоме змају
Да устраши око поља рају.
Па их ето пр'о Царева моста,
Ал то није грађевина проста.
Но зданије на двадесет ока
Про ријеке Зете и Растока,
На дно Сливља до кланца горскога
Задужбина цара московскога.
Нигдје стали отоле нијесу
До Петрове цркве под Требјесу
Дужд млетачки ту је долазио
Цар је Урош у њу улазио.
Ту преноћи у тој светој кући,
С њим анђели и цар свемогући.
А ујутру како зора сину,
Родитељи доранише сину.
С њим кренуше из Никшића града
Што је скоро у рату пострада,
Кад је био у њемачке руке,
Енглеске га разорише штуке.
Па их ето води Грачаници
На којој су стари споменици.
Развалине Моракова Града,
И гробница Неимара Рада.
Стари мрамор Угрен-Бега-Бана
И огњиште светога Стевана
Ту још није изапрала киша,
Траг куда је свети Сава иша.
И велики бан-војвода Никша.
Док дођоше у тврде клисуре
Пред споменик хришћанске културе
Што дигоше Апостолу Луци,
Чуваше га и Срби и Турци.
А пред овом лавром Немањића,
Костурница има Поповића,
То је Ћаба старије хероја
Што је сваком Црногорцу своја.
Где су двадесет и три попа пала,
Са турскога коља и вјешала.
И ови су наши бесмртници,
У тој њиној блаженој гробници
Уступили мјесто Радојици
Ту гдје су му стари поповали
И слободу јуначку ковали.
То су људи и то су потомци,
Завиде му мртву Црногорци.
|
