Није лако било, бит војвода Стојан,
И толике славе остати достојан,
Царевине двије смио је да мути,
И два силна Цара на Њега су љуги.
Што кликује рају, да харач не дају,
Ту словенску миса, Гатачкога Риса,
На сунчаној траци, слушају Горштаци.
Па глечери рикну, кроз исконско доба,
И ратова дивљих, покољ и ругоба,
Све пакости љуцке. и сва њина злоба
Сбрисат неби могле, име с твога гроба,
Крокодилске сузе, што уз чело теку,
И све што погани о човјеку реку,
Пометња духова, и заблуда плиме,
Натрунит не могу Стојаново име,
Времена ће гамбат, мимо своје моћи,,
А крај твојој слави, никад неће доћи,
Име твоје блиста на бојноме мачу,
А на Петков колац гавранови гачу,
И причају да је твоја ћорда љута:
Тај колац светила, хиљадама пута.
Колико је данас? борова и јела,
Под којим је чета. Стојанова сјела.
Да осуше часом, Струке и опанке,
А већ Стојан замче, јели уз огранке.
Да посматра озгор из залатка руке,
Кудије ће срећа, нанијети Турке,
И Он тамо докле на друмове мотри,
Испод јеле чета јатагане оштри,
С половине јеле као Ора слеће,
,,Замном, ево Турци од града Билеће".
Још се вита смрча из темеља гига,
А већ Стојан с четом у бусију стига.
Изметнуте лушке сеире из траве,
Како оштра гвожђа, јагме се на главе.
Онај што је рају
Са пртине ћушка
Сад му изби очи
Невесињска пушка.
Одмарај се Змају
На Петровој Гори
Ђе се рајска пјесма
Дневи, ноћи хори.
Ђе Суд љуцке части
Са Царом јунака
Одликова храмом
Тебе и Новака.
|
