Шупље брдо кроз Гацкове Греде
У Крновске припада легенде;
Бор с гранама ту може да прође,
Јел' то вода могла да проглође,
Ил' је створен у доба глечера,
Ил' је ђаво отоле вечера?
Ту је Иван, Зете земље глава,
Пројавио пет хиљада брава;
Те се и сад, ето кад је било —
Зове Иван-бегово бројило.
Ту му близу бијаху катуни,
Сваке среће и богатства пуни;
Докле тога господара Зете,
Једну вече зла судбина срете.
Довурља се змија из језера,
У колиби беговој вечера,
И закла му, стоји у предању,
Двоје мушко дјеце на спавању.
И данас је српске мајке куну,
Што и Станка тада не запуну.
Кука јадна Иванова Мара,
Сву планину у тугу претвара,
Жали ђецу Вука и Лазара,
Опомиње Ива господара:
"Црни вране с Обода Иване,
Што издиже ђе је смрти ближе,
Ђе се гине од планинске тмине,
Од љутијех гуја и олуја!"
Кука стара да не може више,
Нити лише Ђура ни Станише.
Види јадне кнежеве књегине,
Кукавице куми и преклиње —
Кад год љети тудије налете,
Да се ђеце Иванове сјете:
"Док огрије сунце, умукните,
Те ми ђецу зором не будите".
Кука Мара престајала није,
Иван-бег се од јада не брије.
У знак туге Иванова двора
Од Зете се прозва Црна Гора,
Али Иво од велике жеље,
Копа ружу у сред Зете земље,
И носи је у пусте бобије
Да културни споменик побије
Више глава два будућа лава.
И та ружа Ива господара,
И дан данас расте и беара,
Опомиње на прошлост далеку,
На Ивана и жалост велику.
Да бит неће вакта, ни вијека,
Да помири змију и човјека!
Но та змија и то њено клање,
То је било неко предсказање,
Да ће Иван и држава Зета
Нестанути са карте свијета.
Ивану се тако и догоди,
Он у кућу црну срећу роди;
Станко оде те се поислами,
Ђура жена у Млетке премами.
Не шће ова млетачка одива
Под Ловћеном останути жива,
Да се зове "Балканска царица"
Властелинка, али незналица!
Кад на Ђура муке навалише,
Од Стевана и брата Станише,
Иванов се Ђуро поколеба,
Те отиде тамо куд не треба —
У тазбину, у вучју јазбину,
Гдје је живјет сиромаху мана,
А не горском лаву са Балкана.
Није ишло великоме књазу,
Да са женом живи на миразу,
Код пунице, туђе баксузнице!
Црну Гору на душу је мака,
С турском силом сама да се јака,
А он да се снебива кроз Млетке,
Без јуначке сабље и челенке,
Без престола и поноса свога,
И очина орла двоглавога;
Те остаде Душанова круна
У олтару, два вијека пуна,
До Данила, књаза Петровића —
Он под круну сједе Немањића!
Под њом срете силу Омерову,
Под њом доби мегдан на Грахову.
Са њом поби Црној Гори међе,
Она после у насљедство пређе.
Кад нестаде Краљ Никола Први
И српска се круна обестрви,
И с њом сабља Милутина краља,
Која пола Цариграда ваља.
|
