Давно некад у стару времену,
Изби јунак на коњу шарену.
Бојно копље носи на рамену;
Објесио топуз на Шарина,
С друге стране, у мјешину вина.
Одја Шарца на Крновско врело,
Из бисага извадио јело.
Шарац пасе по Крнову траву,
Марко глође од јелена главу;
Онда сврну од угича плеће.
А око му низа њ'га полеће,
Јер је Марко знао да тумачи
Сваки биљег шта на плећу значи.
Зна кад нема у чашици раке
Ни за стругом мала и наваке!
Виђе Марко у плећу лешине,
И да кућа нема старјешине.
На крст црни најали облаци;
Марко голу кошчурину баци —
Онда леже на рудину траву,
А на топуз наслонио главу.
Поред њега бојно копље лежи.
Шар-планинац поред њега режи:
Марко руку преко сабље бачи.
Мрко му се чело наоблачи.
Смркоше му два ока у глави,
А брци му панули по трави,
Покрио се кожом од међеда,
А хрт режи, птици прићи не да.
Тако Марко изгледаше мали,
Као вјетар бедем да превали!
И ту заспа два дебела сата;
На сан виђе змију око врата,
Бјеше змија страшна и дугачка,
Прождрла му сабљу до балчака.
Од тога би други да полуди,
Ал' се Марко из сна не пробуди,
Него поче опет да снијева,
Ђе аждаја на њега зијева.
Виђе воду где лешеве ваља,
Позна сабљу Вукашина краља
И мач љути војводе Угљеше,
С њима Гојко, алај-барјак, бјеше.
Узела их вода на матицу,
Низ крваву ријеку Марицу.
Онда виђе крваву Ситницу,
И три цара у једну гробницу;
Једна мртва глава проговори,
Куне Марка и нешто га кори.
Марко у сну ка помаман скочи,
Мисли змија да му вади очи.
Јекну Марко, планина се стресе,
Па мјешину устима принесе,
Мрке брке на страну разгрну,
А грло јој у грло обрну.
Попи Марко седам ока вина,
Прекрсти се, поја на Шарина,
Јер је Марка оправила мајка
Да он види гроб свога ујака.
|
