МАЈЧИНО ПИСМО


Соко спусти књигу испод крила
Тамо ђе је и послата била
У крајину у Васојевиће
У малено село Сајичиће
То син мајци црну књигу пише
Удовици Саичић Пунише
Но изађе Пунишина Ружа
Што је лани изгубила мужа
На тврдоме кланцу Јасиковцу,
Соко мајци црно писмо баци.
Што је била написала рука
Поручника из трећега пука
Син јој пише Сајичић Милане
Из Бугарске с Крваве Пољане
,Јављам ти се родитељу стари.
Како су нас поклали Бугари,
На мир божји и на пријевари,
Ђе страдају љуцки карактери,
Краљ Фердинанд и његова клика
Издадоше брата савезника
На тражење краља из бугарске
Ми из наше земље слободарске
Састасмо се на Овчему Пољу
За договор и будућност бољу
Да на овој јуначкој сједници
Као браћа и ка савезници
Да уговор потпишемо трајни
Ал' Фердинанд бечки фазал тајни
Све нам земље тражи до Охрида
Што то њино није било нигда
И све даље до Црнога Дрина
Ђедовину нашу од старина
Ал' Бугари ту нијесу криви
Народ који под притиском живи
Но Фердинанд и његова клика
И Њемачке земље политика
Да заваде два рођена брата
Два народа у свијет позната
И ето нас на вјеру позваше
Те нас тајно крвнички поклаше
На спавању послије вечере
Сто вјекова да то не опере
Ту срамоту бугарскога краља
Који своју нацију окаља.
Никад Једрен узет не би могли
Да им Срби нијесу помогли
Свуд им братску помоћ указали
А сад они њемачки вазали
Не Бугари но владина трка
Брацко дјело велико побрка,
Те те ноћи на Овчему Пољу
У великом брацкоме покољу
Утека сам ни сам не знам како?
И ево ме под ранама мајко
Склонио се планини у крило
Не знам мајко шта је даље било
Трава ми је и вода и храна 
Лишћем осам замотавам рана
Слушам врана ђе на јели гаче
Гледам вука кроз планину скаче,
Два се стара крвника привлаче
Јер их љуцко месо заудара
Мисле да су леши од Котара
Ал' не знаду у ком су вијеку
Дз се данас главе не сијеку
Но брат брату срце куком вади
Ту шћах скапат од рана и глади
И Бит храна бугарске звјеради.
Но Бог посла нека му је хвала
Мога друга Дабетић Мијајла,
Те ме жива у гори нагази
Свак мој ово нека му попази
Хоће да ме носи да ме вида
Ал' мајко нећеш виђет нигда-
Моје ране немају лијека
Ја сам више при крају вијека
Ш'љем ти ово писмо и поруке
Да ти преда Дабетић у руке
И крваву сабљу и палете
Моја браћа вазда да се сјете
Моје смрти и несреће моје
Пријатеља вазда да се боје,
И нека су вазда на опрезу
Од онога с ким имају везу
А ти гледај брзо ме пребрижи
И сирочад пази и подижи
Ти си нама била мјесто оца
Што је оста на врх Јасиковца
Ту нам отац погибе Пуниша
Најпрвога боја и јуриша.

Кад је стара јаде саслушала
Плачући је Ружа покушала
Да задржи празне наде трунак
Да ће Милан као стари јунак
Да однекле бане изненада
Поред Лима и Берана града
Ал' јој брзо пропадоше наде
Нешто јој се погледати даде
Испред танке куле с Диванане
Види јунак, прилази да бане
У крвавој официрској блузи
У великој забуни и тузи,
Позна јадна Дабетић Мијајла
Ђе је Милан мајка му кукала
Је ли оста ђе и рањеници
Или му је камен био мајци?
Мајко јадна немој питат зањ'га
Пет Бугара кад удрише нањ'га
Ал' његово јунаштво и снага
Он тројицу уби и побјеже
Кроз гомиле мртвије што леже,
Кроз тутњаву ломљаве и сјече
Ту Сајичић пут себе просјече,
Из логора смрти те утече,
Крв газећи љуцку као блато
То је било јунаштво признато.
Мора себе путе да прокрчи
У планину Кожух да утрчи,
Под заштитом ноћи и сумрака
Великој је поћери умака
И ја рањен скапулах по ноћи
Четвртога дана испред ноћи
Ја Милана нађох рањенога
Што сам мога то сам му помога,
Писа ти је у скорој прошлости
Историју његове болести
Из кога је умакао боја
Ту је мјесто мрака и покоја
Сутон црни Бугарску прекрива
Ал' Бугарска за то није крива
Него банда око Фердинанда,
Издајници, Срба и Бугара
Помири се са судбином стара,
Милана сам сахранио твога
Код Љесковца града бијелога
Да од жеље стара мајка гледа,
Неке ми је успомене преда
Ствари пружи Пунишиној Ружи
Да на понос Сајичића служи
Као што је Сајичић Лекса
Уздигну га слава до небеса
Те је био срећан у несрећи
И Арапа на мегдан посјећи.