ЧЕТИРИ ВЛАДАРА


На хиљаду девете стотине
Дванаесте при крају године,
Четири се састадоше краља
Заступници балгканских земаља.
Међу собом говор затурише,
Да не могу живјет ни дан дуже.
Један другом на састанку рече,
Да од рата нема ништа прече,
С' тијем своја, да тражимо права
Европски нам закон дозвољава,
Да можемо поћи на бојиште,
Јер нам браћа у окове пиште.
Није славно владари се звати,
А наш народ да пишти и пати,
Под туђином  стегнутије шака,
А турска је царевина јака,
Ал' ће правда бити с наше стране,
Зашто Турци да нам наше бране.
Сјети мо се прошлијех јунака,
Што отеше народ од Турака,
Кад им нужда и невоља дође.
Како прегну витезКарађорђе,
Рат објави из вишњева топа,
Те се дрмну цијела Европа,
И државу у државу створи,
Да с' о томе довијека збори.
Па Данило, црногорски књаже;
Турско царство на срамоту саже
Закњажи се на главу султану
И Стамболу стаде на мегдану.
Без икога у кршном прокопу.
И он с' тиме задиви Европу.
А још да су наши моћни били,
С Босфора би њини коњи пили,
Нашој браћи суде Азијати
Дужност нам је с њима се поклати;
То рекоше, на ноге скочише,
Један другом тврду вјеру даше.
Да ратују, да се не издаду,
А у правду да полажу наду.
О вијећу и о томе раду,
Отправише абер Цариграду -
"Ил' слобода или да се гине
Да се оков петвјековни скине!
Тај састанак словенских владар
Што народе у Европи ствара.
И учиње та завјера њина
Те пропаде Турска царевина!
Аустрија пропаде дугачка,
И модерна држава Њемачка.
И учиње та балканска слика
Те ратити мора Америка;
Иза доба шест година дана,
Предводи се борба непрестана
И мржња се по свијету мота.
Срб' се роди са солунског фронта.
Још бих пјева' те мушке пропасти.
Кроз цијеле словенске области,
Пјевао би македонску буну,
Пјевао би борбе на Солуну,
Пјевао би за Принципа брата
Који смаче другога Мурата;
Бројио би гробља наше браће,
Јер славније за њих нема плаће
Али нека рата и мегдана,
Но да пјевам ропство наших дана.