Боже један на свему ти хвала,
Кад је сила Њемачка најала,
С воде Дрине пут Мокре планине,
Јуначки се Црногорци бране,
Тутањ стоји на четири стране,
Од крваве борбе са Мојковца,
То се чуло у камена Ровца,
Како војска на Мојковцу гине,
То зачуо старац Милутине
Булатовић са Гојачевине,
Ђе су никле многе величине,
Имаше му деведесет љета,
Још га старост не сломила клета,
Кад је чуо пушке и плотуне,
Поче старе године да куне.
Па се свлачи те се преоблачи,
Све облачи сукно као свиту,
Црногорску робу поноситу,
Обуваче на ноге притеже,
А пасом се и коланом стеже,
Па припучи орла двоглавога,
За заслуге из времена свога,
Крст Данилов и храбру Граховску
А постави капу Црногорску,
Са четири слова србинова.
За пас стави љута самокреса.
Пошто три пут пуца у небеса,
Хабер даје ови соко сиви,
Да још неко у Ровцима живи,
Коме баста ићи да погине,
На бранику своје домовине,
Па Московку с чивилука скиде,
Зар да без ње на Мојковац иде?
Па пригрну кожух од оваца,
Све то дивно поднијело старца,
Кроз кулу се замишљено шета,
Има нешто што му срцу смета,
Снахе плачу а унучад пиште,
Немој ђедо ићи ва бојиште,
Ти си нама оста мјесто оца,
За чувара и за храниоца".
Милутина пропадоше сузе,
"Ђецу љуби а зборита узе,
О вучади моја унучади,
Ви не знате о чему се ради,
Казаће ви гусле иаше драге,
Кад се мушке докопате снаге,
Онда ће ви ово бити јасно,
Што ја идем да погинем часно"
Збогом рече, оде преко прага,
У руци му дренова тојага,
О рамену торба обравница,
У њој плеће и препеченица,
Испод сача бијела погача,
У њедрима ћеса једна новца.
Ако дође здраво до Мојковца,
Да набави вина и ракије,
'Да Ровчане јунаке напије,
А све гредом своју снагу проба,
Оће старо да окуша доба,
Јел' му срце притисла тегоба?
Јер га чека поприпгге и борба,
Не смета му оружје ни роба,
С мјеста скочи по петнаест стопа,
Каменом се баци ко из топа.
Онда сбије у Московку стегу,
Па с њом гађа у бријег биљегу,
Пружи пушку низ лијеву руку,
Би убио кроз прстен јабуку.
Али незна што му плеће пише,
Да Роваца гледат неће више?
Тако иде од села до села,
Докле га је Бјеласица срела,
Заметени друми и богази,
Хоће зима. зимом да пролази,
Старац обу крпље подапете,
Те прегази планинске намете,
Тару воду на газове пређе,
И у Горе Мојковачке неђе,
Нагазио ровачке јунаке,
Честита им Божић и бадњаке.
„Амо рече три товара шљиве,
За Ровчане соколове сиве,
Нек је срећан Божић и бадњаци,
Па да у бој идемо јунаци",
Но му вели Влаховић Милинко:
„Што си доша на Мојковац Стрико?
Зар ти витез из давне прошлости,
Да оставиш под Мојковац кости
Ти који си на Вучијему долу;
Борио се уз Књаза Николу,
А још ратне носиш последице,
Брацке ране с мутне Брегалнице,
Смрзле ноге са Богићевице,
Још колико мука и терета,
Под бременом деведесет љета,
Па те молим као свога оца,
Да се прођеш битке и Мојковца,
Но се врати у камена Ровца,
Те то рештво доврши живота,
Без ратнијех мука и страхота,
Тако старче и добри јуначе,
Пушконошо из славне прошлости,
Дома носи изломељене кости.
Није ова обавезна борба,
За јунаке из твојега доба".
Булатовић рече командиру:
,,Витезови од стра не умиру,
Влаховићу нијеси у праву,
Зар ја стару да уклоним главу,
Ђе Ровчани и два моја сина,
Ка Орлови кликћу из планина,
А ја који триста носим јада,
Па да умрем поред пријеклада,
Зар да жалим трошно своје тело,
За смрт часну и јуначко дјело".
* * *
Тога дана на сред Бојне Њиве,
Ђе ће мртви да довијек живе,
Милутин је са два своја сина,
Као крсташ оро из планина.
У првоме пануо јуришу,
Тако врата Мојковачка пишу,
Ђе су многа ребра изломљена,
Бајонета многа поломљена,
Ђе погибе десет барјактара,
Ђе је Србин историју ствара,
Ђе је клетва са Чева сердара,
Допирала с Таре до Варадара,
Ђе су крвљу прелити бадњаци,
Ђе је камен многој био мајци,
Ђе се створи крвава сказина,
Ђе се зове Ровачка Лазина,
Ђе је снијег леше затрпава,
Ђе хиљаде остадоше глава,
Бе је сјевер урла од љутипе,
Ту погибе старац Милутине.
|
