Овђе труну старе кости,
Требјешкоgа орлушине,
То је био Беган Драгов,
Унук Вука Лопушине!
Од како су турци разурили,
Крај Никшића крваву Требјесу
Никад више за живота свога
Без ђавола ручали нијесу!
Често су им Морачки хајдуци
Отварали струге и авлије
Здизале им под бедем планинке
Кад им вакат од здизања није!
Јуначки се осветише турци,
Погубише Лопушину Вука,
Ал се после сметоше грађани
Од Бегана његова унука!
Као облак који муње носи
Из Мораче с четом излијета,
Главе сјека, плијен догонио,
Оста дужан хиљаде освета! ...
|
