Под гордијем Дурмитором,
У горама на пропланку,
Тамо труну старе кости
Великоме Див-јунаку!
У чијој се руци некад
Српски алај-барјак вија
А то нико други није —
До Гаврило Шибалија!
Колико је устаника,
Са Тополским било онда,
Кад је њему Кара-Ђоко,
Својом руком барјак дода!
,,Држи барјак војеводо,
Тако му је вођа река,
Ако неко има бољи?
Нек се јави испријека!
Шта ту бјеше витезова
За барјаком који вене,
Али нико река није
,,Та припада слава мене"!
Јер он није тако лако,
До толике славе доша,
Но ка витез и ка јунак,
И крвави пушконоша!
А Јована брата му је
Погубио Туран-беже
И босанац од удара —
Јованова мача леже!
Колико ће живјет моћи
Та два српска великана?
Док је људи и гусала,
И Ловћена и Балкана!
|
