| Током дуготрајног трагања за оригиналом пјесме хаџи Радована Бећировиha Требјешког о погибији Краља Александра Карађорђевића, односно атентату у Марсељу 9. октобра 1934. године, књигом која је објављена три мјесеца касније, почетком јануара 1935, главни ослонац и нека врста консултанта и рецензента био ми је мој комшија и пријатељ из морачког села Осреци, Чедо Стевановић, човјек који је ту пјесму научио чим се појавила из штампе и памтио је све до изненадне смрти 1994 - човјек који је и сам умио лијепо и вјешто срочити епски десетерац. Пошто сам узалудно претражио све иоле озбиљније библиотеке у Црној Гори и Србији, пошто ми је и сам Радован Бећировић 1983. године, кад сам први пут ушао у његову кућу под Чађалицом на периферији Никшића, без двоумице казао да нема ту књигу и онако очински ме посавјетовао да заборавим и да се манем трагања за њом како због тога не бих имао какву неприлику, Стевановић ми је остао једина узданица.  За илустрацију, за ову прилику ево приче о Посвети, о 16 осмерачких стихова са почетка спјева „Погибија Витешког Краља Александра I Карађорђевића" које је Бећировић посветио свом прерано преминулом сину јединцу Трајку, односно четворома дјеце коју му је до тада болест покосила. Чедо Стевановић ми је својевремено, поред осталог, испричао и како се, први и једини пут срео са Радованом Бећировићем. Било је то шездесетих година прошлог вијека. Он је тада радио у једној задружној прехрамбеној продавници у Манастиру Морачи, смјештеној у приземним просторијама зграде у склопу манастирске порте: Једног дана - сјећао се Стевановић - неко ми је казао да у оближњем мотелу сједи Радован Бећировић. Наишао однекуд и свратио да сачека неки превоз - више се не сјећам куд је био кренуо. Брзо сам затворио продавницу и пожурио да га видим, пошто га никад раније нијесам срео. Било је ту још неких људи, окупили се око њега и запиткују га, а он мирно и све с неким осмијехом на лицу, одговара. Уграбио сам у једном тренугку и ја прилику да му се представим и похвалим да знам на изуст његову пјесму о погибији краља Александра и да сам је научио још 1935. године:  Кад сам почео да рецитујем те стихове, он ме, очигледно узбуђен, прекиде и замоли да му их запишем. Пожурио сам до продавнице и на парчету папира од џака за брашно на брзу руку написао те стихове, али кад сам се поново вратио до мотела да му их предам, њега више није било тамо - наишао је у међувремену неки аутобус и он је отпутовао... Дуго сам се двоумио да ли уопште да објавим ову епизоду из сјећања Чеда Стевановића, јер ми се тада чинило некако нелогичним да Бећировић нема ту своју књигу и да не зна, да је заборавио неки свој стих. Тако би се вјероватно и десило да прошле године нијесам у Београду срео др Слободана - Бобана Томића, познатог кардиолога са Института за кардиоваскуларне болести „Дедиње”, истакнутог антологичара и аутора бројних књига и публикација из области историје и књижевности, посебно епске поезије, који ми је, не знајући за ову причу Чеда Стевановиha, ни како сам код унука Радована Бећировића нашао ову пјесму, испричао нешто што у потпуности потврђује и Стевановићеву причу, али и открива истину о судбини и поријеклу Бећировићеве књиге, коју је за живота крио у девет јама, а коју сада помно чувају потомци у његовој оставштини: - У некој прилици - могло би то бити 1975, можда и годину прије или касније - испричао ми је Томић - мој ујак Мирко Луковац се жалио Радомиру Јовановићу како никако не може да дође до пјесме Радована Бећировића о погибији краља Александра. Овај познати трговац, велики пријатељ мојих ујака и изузетно омиљени разговорџија, уз то и зет Луковаца (био је, иначе, родом од Јовановића из Кујаве код Даниловграда, а дјед или прадјед му је доселио из Бјелопавлића на мираз у Ускоке пошто се оженио унуком чувеног јунака Стојана Павловића, званог Дрињак, напомена Б.С), тада му је испричао да је имао ту књигу и да је, можда коју годину раније, даровао самом Радовану Бећировићу са којим је такође био велики пријатељ. Ја сам тада имао дванаест или тринаест година и пошто сам се већ занимао за гусле и епску поезију, ту причу сам веома добро упамтио, поготову што сам је чуо од мени драгог човјека, којег сам волио и зато што је умио изузетно лијепо да загусла, можда и боље од многих гуслара које сам слушао. Он је ујаку испричао како му се Радован пожалио да нема ту своју књигу, да је остао без ње у силним годинама које су минуле, а можда није смио ни да је држи у кући јер је полиција и власт стално мотрила на њега и то је у послијератном периоду могао бити довољан разлог за малтретирање и хапшење. Радомир је, памтим добро, живо описао како изгледа та књига: да нема оригиналне корице, да је укоричена у нештављену јарећу или јагњећу кожу и прошивена обичним концем, као и да јој се Радован у први мах није нарочито ни обрадовао све док није видио да су у њој сачувани и стихови посвете са прве стране. Одушевљењу тада није било краја, од радости му је, како је причао Радомир, и суза заискрила у оку, јер је старац очигледно био заборавио те болне стихове. Ујак Мирко ми је послије објаснио да је Радован ту пјесму посветио својој изгубљеној дјеци, првенствено сину јединцу Трајку. Мислим да сам све ово тако добро упамтио и због тог необичног имена, Трајко, које, како ми се чини, до тада нијесам никада ни чуо у нашим крајевима... Ево коначно стихова „посвете" и у оригиналу, али и са „додатком" који сам својевремено чуо и записао од Чеда Стевановића, а како ни Бећировић ни Стевановић већ одавно нијесу међу живима остаје нам само да нагађамо ко је аутор тих стихова, ко је тако успјешно допјевао барда новијег српског епског пјесништва:  ПОСВЕТА МОМЕ ТРАЈКУ Ја ти ево посвећујем Ову црну попијевку, Па који су здрава срца, Шта год xoћe нека реку; Јер не могу минут пустит, Да ме жеља не потресе, Зато што ми срце моје У твој вјечни стан однесе. И туче ме до крајности Мученика она слика, Кад ми злоба судбе црне Клаше мога дожудника:У верзији ове пјесме коју сам записао од Чеда Стевановића, на овом мјесту у "посвети" се јавља осам потпуно нових стихова, за које би се, наоко, тешко могло рећи да нијесу Бећировићева стихотворина, тим прије што су потпуно у складу и са његовом породичном трагедијом и са његовим пјесничким изразом. Они откривају његову голему тугу, како се смрт закосила у његовом породичном гнијезду, које је свио у Бијелој са његовом Јеленом - како су изгубили четворо дјеце. Није, наравно, у то вријеме било љекара у биовској забити нити у невидбогу шавничком да би утврдили узроке смрти и прекинули тај стравични ланац умирања. Зато ниједно од те злосрећне дјеце није поживјело дуже од неколико година, ни ћерке Даринка, Катарина и Коса, а ни син -миљеник Трајко, којем посвећује ову пјесму.  Не зна се, међутим, да ли је до Другог свјетског рата било још неко издање и да ли је, можда, Бећировић ту „допунио" „посвету". Ипак, чак и ако је било неко издање у том периоду, мало је вјероватно да је у њему било оваквих измјена, тим више што су Бећировићи баш у то вријеме доживјели још двије трагедије - смрт се још двапут распртила на прагу њиховог тужног дома и однијела им још двоје дјеце - ћеркице Драгмилу и Борику. То се из „допуне" „посвете” не види, а ојађени отац ћe то тек много касније саопштити у својој познатој аутобиографској тугованки „Живот без живота": Шесторо сам ђеце изгубио, Како живим сам ме Boг убио...Уколико Бећировић није на неком другом мјесту, у некој другој и потписнику ових редака непознатој и недоступној пјесми, срочио ове стихове па их неко временом на своју руку уклопио у „посвету", није без основа претпоставити да је можда баш Чедо Стевановић лично „допјевао" Бећировића, јер је, како је већ истакнуто, несумњиво имао и дара и осјећаја за то. Ево тих стихова:  Ко год није отац, био, Он о томе не зна ништа, Ја четири пута до сад, Грдан дођох са бојишта. Четворо сам дјеце своје, изгубио замјенице, сад у дому никог немам, без гаврана црне птице.Послије ових стихова слиједе она четири завршна, веома позната стиха из "посвете", истовјетна Бећировићевом оригиналу: Али то ћy заборавит, Када ми се смрт прикраде – Taj потоњи извршилац И манифест људске правде!Послије свега, чини ми се да је овој причи о пјесми хаџи Радована Бећировића - Требјешког, и не само о спјеву посвећеном погибији краља Александра Првог Карађорђевића него и о другим његовим пјесмотворевинама, о њиховим судбинама, допјевавањима и препјевавањима, мијенама које су доживљавале током минулих осамдесет - деведесет година, најпримјеренији један коментар пјесника Матије Бећковића (објављен 2011. године у мојој књизи о Радовану Бећировићу „Од млинара до барда”): „Нисам никад ни видео факсимил рукописа неке песме Радована Бећировића и верујем да их је најчешће састављао „у глави”. Како су све настајале остало је да нагађамо и претпостављамо. Ко зна колико је стихова допевано дугим певањем. Свако извођење била је нова верзија и ново искушење, јер нема ни два иста гласа ни два истоветна гуслара. Примећивао сам разлике на кључним местима и међу најпознатијим стиховима. Понекад су звучали изворнији они који су накнадно настајали." А да се, ипак, и упркос свему, упркос својеврсној „природности" да пјесме које овако дуго живе, трају и памте се, доживљавају и одређене промјене, оне не смију препустити стихији, Матија Бећковић подсјећа и упозорава на обавезу њиховог чувања и поштовања изворног текста њиховог творца: „И дактилографе и коректоре који су их прекуцавали и штампане исправљали, могао је наћи само међу својим добротворима и обожаваоцима - каже Матија Бећковић, говорећи о мукама Радована Бећировића, 'пионира послератног приватног издаваштва' - али сам сигуран да је и њих хватао за руке да нешто не оштете исправљајући оно до чега је више држао него до писмености и правописа..."  КЊИГА МИЛОСАВА РАДОВИЋА Осим што има оригиналне „меке'' корице блиједе зелене боје, баш онакве како ми их је својевремено описивао Чедо Стевановић, књига се, наравно, ни у чему другом не разликује од оног примјерка који сам пронашао код Бећировићевих унука. И она је у дугу земану, док је очигледно непрестано ишла од руке до руке, похабана и „измрцварена", невјешто прошивена концем и тако сачувана од распада. На првој, поткоричној страни, сада се једва може прочитати посвета написана графитном оловком: „3а успомену Мил. Радовићу, писац, Шавник, 18. маја 1935. године". Иначе, Радован Бећировић није случајно поклонио књигу Милосаву Радовићу. Осим што су били пријатељи, Радовић је био и врстан гуслар, један од најпознатијих у Дурмиторском крају, што потврђује и чињеница да је баш он пјевао уз гусле краљу Александру Карађорђевићу кад је 1932. године долазио на Жабљак. Запјевао му је, кажу, баш стихове из Бећировићеве пјесме о доласку краља Александра у Црну Гору 1925. године, када је присуствовао отварању и свештању обновљене Његошеве капеле на Ловћену. А колико је пјесмом и пјевањем одушевио краља (иначе великогљубитеља и поштоваоца гусала и гуслара), потврђује и то што је Радовићу одмах понудио да се са породицом пресели у Београд и обећао му неку службу, али је он уљудно захвалио на понуди и остао на Жабљаку... |