ТРАГОМ ПЈЕСМЕ

Чедо Стевановић, из села Осреци код Манастира Мораче, знао је на изуст и сачувао од заборава свих девет стотина стихова песме коју је одмах након атентата у Марсељу испевао ненадмашни мајстор епског десетерца новијег доба - Радован Бећировић Требјешки

Девегог октобра прошле године, навршило се седамдесет година откад је у Марсељу убијен краљ Југославије Александар Први Карађорђевић. Пуцњи атентатора, који га је мучки сачекао у непосредној близини марсејске луке са револвером сакривеним у букету цвећа, нису се били честито ни разлегли, односно тек што је вест о погибији југословенског краља Ујединитеља облетела планету и допрла до његове отаџбине, а певачи, вешти гуслама и епском десетерцу, већ су се латили посла и почели се утркивати ко ће лепше и верније описати овај громовити догађај.
Множиле се песме, јечале струне, али је време, мајсторско решето, брзо бацило у заборав све те стихове, поготову у рагном вихору и годинама непосредно после Другог светског рата када се ни име краља Аклександра, као апсолутисте и немилосрдног противника и прогонитеља комуниста, више није смело споменути, а камоли у песми величати.
Од сијасет верзија једна је, ипак, надживела време и пребродила тмине заборава. Не толико, можда, због самог краља Александра, због онога што се збило и како се збило у Марсељу, колико због мајсгорства њеног творца, Радована Бећировића - Требјешког, несумњиво највећег и најпознатијег барда епског десетерца новијег доба на овом балканском поднебесју.
Иако песма од тада све до скоро никада није штампана, иако је безмало пола века била под својеврсном забраном, упркос чињеници да се ради о целом малом епу од равно деветсто два стиха, Чедо Стевановић, из села Осредака код Манастира Мораче, човек који је те јесени 1934. године био тек прекорачио праг пунолетства, све до смрти пре десетак година памтио је и помно чувао од заборава целу песму, до последњег стиха, онако како их је научио и запамтио почетком 1935. године, чим се песма појавила из штампе:
- Убиство краља Александра је био велики догађај и разумљиво је што су се убрзо појавили они који су жељели да се прославе и у пјесму га преточе - сећао се Чедо Сгевановић мало пре изненадне смрти. - Појављивале су се те пјесме, али готово ниједна није изазвала веће интересовање - некако као да смо сви очекивали шта ће о томе рећи Радован Бећировић, наш Горњоморачанин, тада већ доказани и потврђени мајстор десетерца.
Једне ноћи почетком 1935. године, може бити да је било баш на Божић или можда Покладе, а свакако једно три мјесеца послије погибије краља Александра, био је сједник у кући Радула Дукина Машковића. Била је то понајпространија кућа на селу и ту смо се најчешће окупљали. У неко доба, како је то већ био обичај, ред је дошао и на гусле. Додадоше их покојном Страхимиру Милошевићу, моме вршњаку. Имао је тада непуних двадесет година, али је већ био познат и омиљен гуслар. Он узе гусле, извади из џепа једну књижицу и додаде ми је да му је држим како би могао читати и пјевати. Чим је превукао гудалом и отпјевао неколико стихова, сви смо знали да је у питању нова пјесма и лако препознали ријечи Радована Бећировића. Још кад смо разабрали да говори о погибији краља Александра, у пространој кући пуној народа завладао Је мук, а старији људи су почели да скидају капе. Некима, богме, и по која суза утече низ образе...
Не могу посигурно рећи је ли Страхимир те ноћи отпјевао цијелу пјесму, али мислим да је са два кратка предаха пјевао више од два сата и нико се за то вријеме није помјерио с мјеста...
Чедо Стевановић је одмах потом целу песму научио напамег. Ни тa књига из које је он учио, а по свој прилици ни који други примерак није одолео зубу времена и сви су изгледи да то првобитно издање није сачувано.
- Тридесетак година касније срео сам и упознао Радована Бећировића у Манастиру Морачи и испричао му да знам напамет његову пјесму о погибији краља Александра. Био је изненађен и веома задовољан, а поготову кад сам му казао да памтим и стихове посвете са почетка пјесме које је и он, како ми је рекао, већ био заборавио. Бећировић је, наиме, ову пјесму био посветио свом прерано преминулом сину јединцу и осталим троје дјеце која су му помрла још док су била у колијевци. Хтио сам тада да му запишем и дам те стихове , али је он због нечег журио и није имао времена да сачека тако да је сигурно и у гроб понио жалост што је заборавио ту, како он каже „тужну попијевку" - казивао је Чедо Стевановић.
Захваљујући Стевановићу и његовој „рецензији", неколико месеци пре његове изненадне смрти у јесен 1994. године, "Погибија краља Александра" је, први пут после Другог светског рата, објављена на страницама "Илустрована Политика". Тако је дефинигивно од заборава сачувана песма коју многи зналци епске поезије, епског стваралаштва на српском језику, сматрају једним од понајлепших остварења тог жанра. Четири године касније „Светигора" је под насловом „Стабљике српства" објавила "изабране и нове пјесме" Хаџи Радована Бећировића Требјешког. У тој обимној књизи је и „Погибија краља Александра", али је она за целих четрдесет осам стихова сиромашнија од песме коју је од заборава отео Чедо Стевановић, а одређене разлике постоје и у још око шездесет стихова. У тој књизи нема ни помена од „посвете", о чему би будући издавачи морали водиги рачуна - и због Радована Бећировића, и због његовог дела.

"KO ПОГУБИ ГОСПОДАРА МОГА?"


У погребној поворци за лафетом на којем је био ковчег краља Александра, био је и његов коњ којег су водила два краљева ордонанса, а по старом, витешком обичају узенгије на седлу су, у знак жалости, биле уздигнуте. Та слика, већ „виђена" и позната из неких старих епских песама, и у спеву Радована Бећировића представља једну од нај успелијих епизода:
Стаде тутањ. друма чавленика,
Док ето ти хата товљеника.
Грозне сузе из очију ваља,
То је вранац Александра краља.
Празно седло, господара није,
Узенгије устурене двије.
Рже вранац, господара тражи
Куми земљу: „Дај ми ишта кажи,
Ко погуби господара мога,
С ким сам доша с рата крвавога..."

ТУЖБАЛИЦА КРАЉИЦЕ МАРИЈЕ


Краљица Марија није са супругом путовала бродом већ је у Француску кренула возом и требало је да у Лиону сачека краља Александра и придружи му се на путу према Паризу. Ту јој је, међутим стигао глас о атентату у Марсељу и она је одмах кренула тамо. Радован Бећировић је опевао и тренутак њеног сусрета са мртвим господаром:
Кад краљица у црноме велу,
Приђе мртвом краљевом тијелу.
Свијет јој се претворио тама,
Па закука у одаји сама.
Сузе лије, у прси се бије,
А љуби му мртве очи двије.
Па у јаду поче да нариче:
"Александре божји мучениче,
Куд отиде, јарко сунце наше,
Какве ли те виле савладаше.
Знаш ли да су скупи твоји дани,
Што не чува себе од погани,
Но ти јуче у морску отоку,
Твоју личност сломише велику.
Мене мајка у дан црни роди,
Што и мене пушка не погоди,
Но остадох без краља краљица,
Живот ми је без тебе тамница.