Вјерујући у судбину и снагу народне мудрости, сигуран сам да је прије скоро четврт вијека, одлазећи са овог пролазног свијета, у онај вјечни, Хаџи-Радован Бећировић-Требјешки отишао радостан и поносан на своје деведесетогодишње бивствовање међу нама. Радован је отишао, а ми смо остали тужни што нас више неће гријати топлином народне мудрости и снагом изворног стиха. Моћ његове писане ријечи и усменог предања, прекаљеног животног искушеника, страдалника за правду и истину и надасве народног пјесника и мислиоца, недостаје нам све ове године од његовог тихог и достојанственог одласка.
И ко зна, хоће ли се икада више родити човјек његових пјесничких надахнућа. Снагом својих стихова освајао је срца свих читалаца. Водио је бојеве за истину и правду. У пјесми је и поразе претварао у побједе. Откривао је тајне и недоречености прохујалих вјекова. Оживљавао је љубав и градио мостове међу вјерама и народима. Цијенио је праве љуцке вриједности и залагао се за узвишеност човјека и мислиоца. Познавао је историју и традицију Црне Горе и српског рода. Тако су многи догађаји из прошлости у њему пронашли достојног тумача и остали записани макар у пјесми. Јер умни кажу: «Речено одлази - писано остаје»...
Још од најраније младости, од кад се почех интересовати за гусле и епску поезију, знао сам за Хаџи Радована. А како га и небих знао, кад је он у нашим крајевима напросто био познати и признати пјесник који пише у духу народа. И нема стопе земље, села и засеока, вароши и града, куда народни пјесник није прошао, интересујући се за сваки историјски догађај, личност од значаја и јунаштва, љуцковине али и пријекора. И све оно што је било значајно и велико, нашло је своје отелотворење у његовом епу...
Лично, Радована сам као средњошколац упознао на једној гусларској вечери у Шавнику. Том приликом, пјевајући његове стихове, пришао ми је након приредбе и очински ме пригрлио, говорећи да је поносан што младост пјева његове пјесме. Од тада, а то је била давна 1978. година, па све до Радованове смрти 1986 године, имао сам част да се са њим сретнем више пута.
Сви ти сусрети и дружења били су за мене часови историје којих се и дан данас с особитом радошћу сјећам. Радован, тихи старац продорног погледа, знао је на седељкама причати сатима. Његови саговорници су га слушали с пажњом и поштовањем.
Много је живота било у том крхком старцу. Његове године и многа животна искушења омогућиле су му поред овоземаљских мука и велико искуство које је знао преточити у пјесму. Тако је настала једна од његових аутобиографских пјесама «Живот без живота». И баш ту Радованову пјесму сам отпјевао једног давног љета у хотелу «Боан» у вароши Боану.
Бијаше вријеме љета, и у хотелу је организован ручак за бројне руководиоде из овдашње власти Црне Горе. А кад се друштво мало орасположило, неко од њих затражи да чује гусле. И тада, ни крив ни дужан, са гуслама у рукама нађох се у «ловачком салону» пред «врхом државе».
Указана ми је велика част, али ја, тада ничим оптерећени осамнаестогодшпњак, код толико пјесама о револуцији и братству и јединству, запјевах напријед на- ведену Радованову пјесму. И заслужени аплауз на крају пјевања обећавао је да ће све бити како ваља.
Али, не лези враже главни се подиже на ноге и обраћајући се мени изговори ово: «Ти, мали, фино пјеваш и гусле ти пристоје, али ђе нађе да пјеваш ту пјесму код толико лијепих пјесама о НОБ-у, револуцији, братству и јединству, нашим херојима и т.д. Видите ли људи колика је снага тог Радована, нашег противника из револуције и борбе за слободу, кад и за вријеме наше власти пјевају се само његове пјесме?!»
И ко зна колико би другарска критика и предавање потрајало, да ме један од његових сарадиика не узе у заштиту и рече да је та пјесма као и друге Радованове пјесме, јавно објављена и штампана и да све оно што је прошло цензуру може се и пјевати. Ипак, главар ми се још једном обрати: «А ти момче, млад си и виђен, и тек треба да напредујсш и као човјек и гуслар, па ће за тебе свакако бити боље и паметније да више пјеваш о оном што сам ти ја савјетовао!«
Тада опет у дискусију ускочи мој ненадани заштитник и да би прекинуо ту непријатну ситуацију, исприча причу о тамо неком селу и једном гуслару који је у колиби на катуну пјевао пјесму. За вријеме пјесме непрестано је гледао у турпију која је била зађенута за рогом. И како пјесма потраја, а гуслар не скидаше поглед са турпије, домаћину се досади, па око неко доба подвикну на једно млађе чељаде: «Да ну дијете, скини ону турпију иза рога да гуслар не гледа више у њу. И мене стара забољеше очи гледајући час у њега, час у турпију. Па не знам коме пјева, јали мене, јали турпији!»
Салом се заори громогласан смијех и друг предсједник се одобровољи не спомињући више Радованову пјесму и моје пјевање...
Овај догађај сам касније испричао на једној седељци у Београду у дому народног видара Неђа Божовића. Код њега су се често окупљали гуслари. Том приликом из Црне Горе у Београд бијаше дошао и Радован. Иако сам био на студијама, за гусле и дружење са гусларима увијек сам имао времена. Тог дана нађох се у граду са пуковником Југословенске Народне Армије Милем Томчићем и одосмо право код Неђа. Тамо већ бијаше десетак гостију међу којима је био и Радован. У току дружења смјењивале су се гусле и разговор, а у томе је чича Радован био неприкосновен. Њега су увијек сви слушали са нарочитом пажњом.
Тако, око неко доба, иако најмлађи од свих, смогох смјелости да испричам причу о «суђењу Радовановој пјесми и мојем пјевању» на скупу у Боану. И тада сам добио заслужен аплауз, а Радованове бистре, плаве очи засузише. И нико га том приликом не упита да ли му се ражалило због поступака његових прогонитеља, или због радости што свака његова пјесма има у народу достојног тумача...
Тих година, гусларске вечери су биле праве светковине. На њих су долазили људи да чују све оно што нијесу могли чути преко средстава ииформисања, радија и тслевизије. Сале су увијек биле препуне љубитеља епске поезије и гусала. А на гусларским вечерима углавном су доминирале Радованове пјесме. Њих је народ волио да слуша и прихватао их је с одушевљењем и аплаузима.
Једне прилике био сам присутан на гусларској вечери која је одржана на Коларчевом народном унуверзитету у Београду, на којој је специјални гост био управо Радован Бећировић - Требјешки. На самом почетку програма, када је водитељ најавио Радованово име, дворана се «стресла» од громогласног аплауза. Аплауз је отпочео најавом водитеља, док је Радован на старачким ногама полако изашао на бину, а затим се наставио док је са бине отпоздрављао присутнима, и трајао све док се истим путем није вратио на своје мјесто у публици. То је био најдужи аплауз који сам икада чуо у животу. Тешко је сада са ове временске дистанце процијенити колико је све то трајало, али сам сигуран да на овим просторима, ни једна личност на јавном скупу није добила толики аплауз као Радоваи на Коларцу.
Више пута био сам у његовом друштву. Од њега сам чуо многе приче и историјске чињенице о којима у историјским књигама скоро ништа није записано. Моћ његове усмене ријечи и снага стиха, носили су у себи огромну енергију и остају упамћени од његових саговорника и читалаца. Такав је Хаџи Радоваи остао све до смрти и упокојења у Господу...
Касније, био сам један од оснивача друштва гуслара «Радован Бећировић - Требјешки» у Београду, које је основано у славу и спомен на великог барда епског пјесништва. Друштво је окупљало тада најбоље гусларе у земљи. Имао сам ту част, да будем први секретар друштва, а неколико година касније постао сам и његов предсједник.
Ово Друштво гуслара је годинама од свог оснивања проносило славу гусала и епске поезије широм земље и српског народа у расејању. Часно носећи Радованово име, кроз године искупљења и патњи српског рода, гуслари су са поносом пјевали његове пјесме. Оне су ушле у срж народног сна и постале трајни и нераскидиви дио традиције и културноисторијског наслеђа српског народа.
Његово дјело је велико и скоро непоновљиво. И кад се српски народ врати својим коријенима, вјери и традицији, наћи ће у Радовановом животном дјелу златни врт поетике, народне мудрости, витештва, части и поноса, скопчаних у некадашњем систему вриједности, који је задњих деценија код нас трајно поремећен, или пак избачен из своје осе и суштине...
Искрено се надам да ће у будућем времену Радован Бећировић - Требјешки као знаменита личност у Црној Гори и српском роду и од државе стећи заслужена признања, која никада за живота пије добио. Хришћански народ вјерује да се по вољи господа, Радованова душа након смрти, узнијела на престо небесне славе, међу највећим српским пјесницима, што му свакако и припада...


У Београду, на Јовандан (20. јануара 2011. године) Народни гуслар Славко Јекнић