ГУСЛЕ У ПЈЕСМАМА РАДОВАНА БЕЋИРОВИЋА


Бећировић ce најчешће обраћао Гуслама да га инспиришу да опјева велике догађаје и личности српске историје, истичући да је од њих још у мајчином крилу слушао о славној прошлости и о свему ономе што је забиљежила наша класична епика


СРПСКИ ГУСЛАР

Куд ће љепша цика u музика 
За Србина старог мученика, 
Од гусала и српског пјевача, 
То нам срџа у грудима јача. 
И ако су од јавора сува, 
Србин их је кроз вјекове чува, 
Те му болне груди лијечише, 
И кроз црну таму свијетлише! 
С гуслама се Србин поносио 
Кад је крвљу пољане росио

И то су му страшне клетве биле: 
„У изрода гусле не висиле!" 
"Главе мушке не копа од пушке" 
У њих србин полага, је наду, 
Да му никад клонути не даду
To му бјеше свемоћни геније 
Вођ, противу турске империје. 
Ми смо од њих упамтили доста, 
Од кад царство Македонско поста. 
Оне бјеху у помоћ Душану,  
Кад задоби славу на мегдану; 
Оне мрачне дане запазише, 
Како Турци Грке преварише, 
За Косово жалосно кажују, 
А с Милошем Србе ублажују 
Марков топуз и Рељина крила, 
На гусле је урезала вила, 
Још и данас Азијате плаше, 
Да још Марко на шарину јаше! 
И још да се кашље у Урвину, 
Још му топуз виде о Шарину! 
Још му шараи, под пећином рже, 
Још гa виле чувају и држе, 
Поред Шарца коња Јабучила, 
Дурмиторског војводе Момчила,
Гусле памте котарске сердаре 
И удбинске Турке зулумћаре; 
Оне памте Страхињића бана, 
И војводу Љутицу Богдана, 
И Милана од топлице воде, 
Па Новака памте у пећину, 
И проклету Ђурову Јерину
Теми о улози гусала и гуслара коју су обрађивали и велики српски пјесници друге половине 19. вијека (Лаза Костић, Јован Јовановић Змај, Војислав Илић), Радован Бећировић је поклонио велику пажњу посветивши јој шест својих пјесама. Ријеч је о пјесмама: „Академија гусала", „Српске гусле", „Гусле", „Гуслар", „Петру Перуновићу Перуну" и „Танасије Вућић", међу којима су, запажањима, описима и оцјенама, најбогатије: „Академија гусала", „Српске гусле" и „Петру Перуновићу Перуну". Бећировић посебно наглашава да гусле увијек говоре истину („српске гусле не знаду да лажу"), да су оне чувале нашу историјску свијест („ми смо од њих упамтили доста") и да су нам током дугих вјекова ропства биле лијек и утјеха од клонућа („кроз велика и бурна стољећа,/ биле су нам утјеха највећа").
Бећировић се, попут пјесника класицизма и романтизма - који су од муза тражили надахнуће за своје пјесничке подухвате - најчешће обраћао гуслама да га инспиришу да опјева велике догађаје и личности српске историје, истичући да је од њих још у мајчином крилу слушао о славној српској прошлости и о свему ономе што је забиљежила наша класична епика: 
Још кад бијах на мајчину крилу 
Ја чух од њих за змаја и вилу 
Који лете у облаке к небу 
И Милошев мегдан на Јастребу 
Кад прекиде неситу аждају 
И кад оте крила љутом змају.
Бећировић у једној пјесми каже да сјећање на косовске јунаке и њихов подвиг покреће снажна осјећања и изазива суморна и сјетна расположења, наглашавајући да су у таквим тренуцима гусле једина нада и утјеха:

Када гусле преко крила ставим 
На све старе муке заборавим 
И највише кад се разочарам 
Узмем гусле па се разговарам 
Кад ми оне на крилу зајече 
Од сваке ме болести лијече.

Улогу гуслара у српској историји Бећировић скоро да кристалише:

Кад је Србин највише стрепио, 
Гуслар гa је надом кријепио. 
Оштрио је пјесмом јататне, 
А суслама лијечио ране.


Највећи број ових пјесама, које представљају апотеозу гуслама, Бећировић је написао тридесетих година прошлог вијека када у Европи и Америци долази до поновног оживљавања интересовања за српску и словенску усмену традицију и када Матија Мурко, Милман Пери и Алберт Лорд, научници свјетског формата, врше обимна и систематска теренска истраживања о српском народном пјесништву, највише у Црној Гори и Старој Рашкој.
Двојици најбољих тадашњих српских гуслара - Петру Перуновићу из Пјешиваца и Танасију Вућићу из Горње Бијеле (Дробњак) - Бећировић је посветио пјеснички простор. Када је ријеч о естетској вриједности ових пјесама, треба истаћи да је пјесма о Петру Перуновићу умјетнички много успјелија. Ово је иначе једна од изузетно ријетких Бећировићевих десетерачких пјесама састављених од катрена, гдје се римује први и трећи а други и четврти стих. Аутор посебно наглашава чињеницу (коју помиње и Матија Мурко у свом раду „Географија и хисторија у народним епским пјесмама") да је Петар Перуновић током Првог свјетског рата код наших исељеника у Америци, са гуслама у рукама, агитовао да иду и бране отаџбину.
У пјесми посвећеној Танасију Вућићу, гуслару чија је вјештина била предмет научне анализе Романа Јакобсона, једног од највећих лингвиста 20. вијека и писца незаобилазних студија о словенском епском пјесништву и фолклору, Радован Бећировић се посебно осврће на његову занимљиву и богату биографију. Вућић је пјевао на двору црногорског краља Николе Петровића и на бројним црногорским ратиштима; посредством Герхарда Геземана боравио је у Берлину и Прагу, гдје су његове пјесме и снимљене; наступао је и пред предсједником Чехословачке Т. Масариком, који га је одликовао Орденом бијелог лава. Иначе, свуда је наступао у црногорској народној ношњи коју Бећировић са усхићењем и до детаља описује.
Пјесму „Српске гусле" Бећировић је написао крајем шездесетих година прошлог вијека поводом напада на српску народну епску поезију и гусларску традицију, који су долазили од ондашњих креатора културне политике у социјалистичкој Црној Гори. Ријеч је о књижевницима и идеолозима црногорског сепаратизма који су били у служби ондашње политичке гарнитуре у Црној Гори, а данас су протагонисти екстремне антисрпске политике дукљанско-монтенегринског режима. Разлог њихове кампање против српске народне поезије био је превасходно тај што она убједљиво говори о развијеној српској свијести у Црној Гори и што, по природи ствари, афирмише оне категорије које представљају суштину историјског идентитета Црне Горе и Црногораца, а то су православље и српство.
У вријеме комунистичког фалсификовања историје и креирања новог идентитета у Црној Гори управо су те двије категорије биле проглашене за јерес. Иза декларативног оспоравања умјетничке вриједности народних епских пјесама (које су идеолози расрбљавања Црногораца проглашавали „пјесничким туморима") крио се покушај оспоравања цјелокупне историје, традиције и меморије српског народа у Црној Гори, коју је народна поезија (са)чувала и афирмисала. Негаторски однос идеолошки острашћених арбитара у култури тога времена према народној епској поезији подстакао је Бећировића да у пјесми „Српске гусле" још једном истакне значај и улогу гусала у очувању српске националне свијести и православне духовности и да са чуђењем притврди - упитно: 
Манастири и српско гудало – 
To је српску вјеру сачувало.
Па тај олтар зар да се yгаси, 
Који име Србиново спаси, 
И зар данас да се роде људи, 
Да не слуша кад Србин загуди?
И најповршнији поглед на пјесме Радована Бећировића упућују на закључак да је мало који српски пјесник тако заносно пјевао о значају и улози гусала у српском народу као овај епски бард из српског Дробњака.

Пише: Др. Будимир Алексић